Piše Miljana Nešković: Šta nismo naučili ove godine?

Odbojnost prema učenju na sopstvenim greškama je možda i najveći problem naroda brdovitog Balkana.

Kao da s kolena na koleno gajimo taj otrovni ego, koji nam u odraslom dobu blokira sposobnost da prihvatimo da smo ikad napravili bilo kakvu grešku, a kamoli da shvatimo da možda nešto treba da promenimo. Mi pogrešili? Nikako! Mi za nešto odgovorni? Ma kakvi! Mi ponovili istu grešku ko zna koji put, bez pouke i promene ponašanja? Nemoguće…

Ove godine tako nismo naučili da je vršnjačko nasilje problem za koji je odgovorno celo društvo. Dramili smo kad su se desile uznemirujuće stvari u školama, tražili drakonske kazne i onda brzo prešli na drugu temu. Nismo prihvatili da kultura nasilja na televiziji kroz rijaliti programe i agresivne političke sukobe utiče na agresiju kod dece. Pričali smo priče o velikim promenama i nismo promenili ništa.

Dok ovo pišem, neka deca se plaše kraja raspusta, jer se u školi ponovo neće osećati bezbedno. Rekordni broj ubijenih žena u porodičnom i partnerskom nasilju takođe nije bio dovoljno jak stimulans da zaista kao zajednica naučimo nešto o sprečavanju nasilja prema ženama. Mediji su izbacivali dramatične naslove i lešinarili nad svakom ubijenom, a ljudi su te naslove komentarisali. Jedan tabloid je intervjuisao osuđenog silovatelja i to predstavio kao borbu za zaštitu žena. Centar za socijalni rad i dalje na duši nosi ko zna koliko sudbina dok se reforma ne dešava iako su žene počele da viču.

Nismo naučili ni da je velika bruka što smo postali država u kojoj ne može da se organizuje Prajd bez gomile mučnih TV duela, u kojima desno orijentisani homofobi uznemiravaju aktiviste i aktivistkinje.

Nismo naučili da tražimo sankcionisanje medija koji na ovaj način raspiruju mržnju. Sloboda se čuva stalno, kao stan. Ne vredi kupiti i opremiti dom, ako odeš na put i ostaviš sve otvoreno. Kad se vratiš, male su šanse da ćeš išta u vredno tu zateći. Lopovi uvek vrebaju. Isto je i s našim pravima. Ove godine smo ponovo uspeli da to ne naučimo. Blokada Gazele i masovni protesti su donekle oterali Rio Tinto, ali se vrebanje nastavlja dok nama opada interesovanje.

Jednog davnog petog oktobra imali smo parolu „Samo vas gledamo“. Nikako da naučimo da je primenjujemo. Tako se desilo da sramni predlog novog Zakona o policiji bude povučen, pa vraćen uz kozmetičke izmene, pa povučen do nekog novog pokušaja.

Kad je pao viseći most u Ovčar banji, što je jednu ženu koštalo života, nismo naučili da je naš posao da se pobunimo i da zahtevamo da se odgovorni krivično procesuiraju. Kad nam se dogodilo da gotovo izgubimo energetski sistem usled nestručnosti, prvo smo dramili, pa smo kupovali drva. Kad je pao plafon u jaslicama u Inđiji i povredio šestoro dece, opet nismo naučili da je to problem svih nas, da nije dovoljno sedeti, negodovati i biti ljut na opoziciju što nije dovoljno dobra.

Sada pratimo vesti o trovanju amonijakom u Pirotu strepeći za žrtve. I sve nam to rade neki politički zlikovci. Mi odgovorni što su tu, a ne po zatvorima? Ma kakvi…