Piše Miljana Nešković: Paradoks šimpanze u Srbiji

Ne znam kad sam tačno počela da primećujem podele svuda oko sebe. Jedinica sam. Pripadanje fiktivnim čoporima nikad mi nije bilo zaista prirodno. Neretko sam se osećala kao autsajder tokom osetljivih godina traženja. Možda su mi zbog toga, kasnije, u zrelijim godinama, mentalitet čopora i psihologija mase postali tako privlačni za istraživanje i razumevanje. Masu karakteriše jednoumlje. To je grupa ljudi koji se okupe oko vođe i kao u transu prestaju da misle svojim glavama i razviju kolektivnu svest, svi misle isto. Destruktivni potencijal mase vidljiv je na utakmicama, nasilnim protestima, u ruljama, stampedima i sličnim jurišima. No, psihologija mase prisutna je i u suptilnijim segmentima našeg života. Svaki put kad se agresivno delimo i prepustimo diskriminaciji - tu je.

Ako se pokrene rasprava o nasilju prema ženama, neminovno će se neki muškarci, iako nisu nasilnici, osetiti prozvano i imati potrebu da se maltene stave na stranu nasilnika. Kao muškarci, nagonski se poistovećuju s muškarcem, čak i kad s njim, sem pola, ne dele nikakve druge zajedničke osobine. Zašto se ne bi poistovetili sa ženom? Kada homoseksualci trpe neku nepravdu, heteroseksualci nisu dužni da se stavljaju na stranu onih heteroseksualaca koji su za tu diskriminaciju lično odgovorni. Ipak, mnogi od nas žive kao da im niko to nije javio. Po sličnom principu diskriminacije kao ljudske sklonosti, nekako smo došli u situaciju da muzika koju neko sluša ima moć da ga potpuno intelektualno kvalifikuje ili diskvalifikuje u određenim krugovima. Koliko nam se puta desilo da na slavi prisustvujemo raspravi u kojoj se neko stavlja npr „na stranu Srba“ naspram, na primer „Hrvata“, braneći nešto što je uradio neko koga uopšte ne poznaju, ko je igrom slučaja srpske nacionalnosti, iako sami nikad ne bi tako nešto uradili, niti opravdali, ali eto, njihova je dužnost da „brane svoju zemlju“, kao da je sve što uradi neko ko je srpske nacionalnosti ujedno srpska vrednost i tradicija?

Teme oko kojih se nagonski delimo su poput komunikološkog minskog polja. Od ćaskanja za tren prerastu u žučne rasprave, od kojih ljudima krene da igra želudac, iako se svode na stvari koje zapravo nemaju nikakve veze s njima. Od toga koristi imaju samo influenseri koji sebi raznim svađama dižu popularnost na društvenim mrežama, pod uslovom da posle uspeju svoje naloge lepo da unovče. Dobro, imaju i diktatori.

Prema studiji koju je napisao klinički psihijatar prof. dr Stiv Piters, „primitivni mozak“ ili limbički centar u mozgu čoveka, je po strukturi najsličniji mozgu šimpanze. Limbički centar kontroliše strah, glad, potrebu za seksom, osećaje zadovoljstva i opasnosti, kao i sve ostale „životinjske nagone u nama“. Ovo je najsnažniji deo ljudskog mozga, koji je zadužen za preživljavanje i produženje vrste. Kako su šimpanze čoporativne životinje, ovo je centar u mozgu koji kontroliše i naš poriv za podelama, refleksnu odbojnost prema onima koji su drugačiji od nas. Za šimpanzu, životinja iz drugog čopora je neprijatelj protiv koga se bori, a sve što je u njegovom čoporu će braniti. Prema prof. dr Pitersu, a i mnogim drugim naučnicima koji istražuju ljudsko ponašanje, okruženost sličnima uliva nam sigurnost, jer smo programirani tako da verujemo da naš suvi opstanak zavisi od toga kakav nam je čopor. No, postavlja se pitanje, šta doživljavamo kao sličnost?

Kao civilizacija nismo baš evoluirali što se tiče psihologije podela. Ljudi su se oduvek delili na „nas i njih“, ali po kom osnovu? Delimo se po rodu, po tome odakle smo rodom, po tome kako sebi obezbeđujemo egzistenciju, po klubu za koji navijamo i po sličnim primitivnim osnovama. Činjenica je da ništa od navedenih kategorija nema potencijal da zaista pronikne u suštinu ličnosti, niti da grupe koje nastaju takvim podelama učini konsutruktivnim za bilo šta, sem za besmisleno međusobno glorifikovanje po tom jednom „kvalitetu“ koji je svima zajednički.

„Sve smo žene!“ U jaka stvar. Šta ćemo s tim? Sem materice i činjenice da smo umnogome marginalizovana društvena grupa malo toga imamo zajedničkog. Isto je i sa muškarcima, i sa Zvezdašima, i za Zemuncima, i sa Srbima i Hrvatima, i sa članovima frakcija DS-a. Na prost način formirane grupe uglavnom nisu zajednice, nego prosti čopori.

S druge strane, ujedinjenje ljudi se oko plemenite ideje je ključ svakog napretka. Korisnici i korisnice invalidskih kolica samo zajedno mogu da pokrenu borbu za bolju prilagođenost gradova svojim potrebama. Žene mogu samo zajedno da pokrenu talas borbe protiv rodno zasnovane diskriminacije u platama na tržištu rada. Roditelji mogu i treba zajedno da se bore protiv vršnjačkog nasilja. Novinari i novinarke treba zajedno da ustanu za slobodu medija kada je ona ugrožena. Tu nema nikakvog primitivnog nagona. To su najprirodniji koraci ka činjenju sveta boljim mestom za sve.

No, ako ujedinjenje oko neke ideje podrazumeva i agresivnu podelu, to onda jeste iracionalan nagon i nije ujedinjenje nego pravljenje čopora u kom se svi osećaju „sigurno“, iako su kao grupa uglavnom gotovo beskorisni.

U porodici, koja je osnovna ćelija društva, prečesto postoje baš takve duboke i agresivne podele. Kako će porodica da napreduje, ako su otac i sin 20 godina u svađi zbog Slobe? Ili Crvene Zvezde? U školskom dvorištu podele se javljaju od veoma ranog doba. Čopori postoje u firmama, u javnoj sferi, na estradi, a mediji su polarizovani toliko da se stiče osećaj da televizori, tableti i kiosci za prodaju novina „hvataju signale“ sa dve različite planete. Srpsku politiku podele su učinile disfunkcionalnom kategorijom. Čak i javnost već sve manje diskutuje o političkim idejama, koliko komentariše podele i stavlja se na strane ovih ili onih.

Za ljude koji žive u 21. veku, prečesto zaboravljamo da borba za neku ideju i okupljanje oko neke ideje ne mora i ne treba da znači podelu. Na primer, to što se borim za osnaživanje žena u društvu, ne znači da želim da muškarci nemaju svoja prava, niti da delim svet na muškarce i žene. Zalaganje za prava životinja u svom opisu ne podrazumeva mržnju prema ljudima. Ukazivanje na korupciju u društvu ne znači da treba da ne govorimo sa babom, ako ne veruje da se korupcija u društvu dešava. LGBT aktivizam ne povlači sa sobom prezir prema heteroseksualcima, niti bilo kakav prezir generalno. U tome se razlikuju čopori od zajedništva.

Svaka podela sveta na ove i one je iluzija koju stvaramo radi privida pripadnosti i sigurnosti. Zajedništvo je po definiciji konstruktivno i otvoreno je za sve koji žele tome da se pridruže. Ljudi koji su se ujedinili oko neke ideje, nikad ne gube iz vida da je sreća svih ljudi koji ih okružuju važna. Hteli to da priznamo ili ne, sreća je zarazna, isto kao i beda. Nije dovoljno da samo naš „čopor“ bude zadovoljan. Svaki čopor je poput bušnog čamca, pruža utočište ali ima ograničeno trajanje. Možda bismo oko toga mogli da se ujedinimo, makar u svojoj kući? Lakše je biti srećan kad su svi srećni. Takođe, lepše je biti srećan kad su svi srećni.