0
Ako hoćeš da uništiš jedno društvo, uništi osnovno obrazovanje. Osnovno obrazovanje je osnova, polazište oko kog svi treba da se slažemo, koje smo svi dobili i razumeli, početna tačka razgovora i građenja ideja, univerzalni dogovor o razlici između pametnog i glupog, poželjnog i štetnog. „Zemlja je okrugla“. „Antibiotici ubijaju bakterije, koje mogu da ubiju ljude“. „Nema rasprave o nauci, ako nema učene misli“. „Pitagorine teorema je važna“. „Priroda je jača od čoveka“.
To je mleko davno prosuto. Nismo uspeli da očuvamo tu zajedničku osnovu u misli, koja bi omogućila svima nama da napredujemo zajedno, umesto da se svađamo, jer svi vidimo svoju stvarnost. Nove generacije uče u ludom vremenu po programima, knjigama i pravilima koja zavise od političkih naklonosti direktora, nedijagnostifikovanih kompleksa boga nastavnika i roditelja, koruptivnih sklonosti u zbornicama i ko zna kojih još besmislenih faktora. Imamo, imali smo i uvek ćemo imati blistave pojedince, ali kao zajednica smo zvanično izgubili pamet odavno. Izgubili smo osnovu na kojoj stojimo. Početne premise nam se ne slažu, pa nam je svaka dalja računica pogrešna. Kao kad gradite zgradu bez razumevanja osnova matematike. Ne treba vam zemljotres, srušiće se na prvom vetru.
Šta nam je ostalo? Duša? U društvu punom besa, u kom Crkva poziva na moralisanje i ne daje realne smernice za pronalaženje mira, teško da tim putem može da se dođe do dobre osnove, a ništa ne stoji bez osnove. Pravoslavlje ne može da bude psihosocijalna osnova, jer se čak ni Crkva sama sa sobom ne slaže oko toga šta je mir, šta je vrlina i šta su prioriteti čoveka. Da ne govorimo o tome da nisu svi članovi društva (dužni da budu) pravoslavci i koliko je nazadno počivati brigu o javnom mentalnom zdravlju na religiji u 21. veku.
Pored toga što nam fali osnovno naučno obrazovanje, fali nam i seksualno obrazovanje, ali i osnovno emocionalno obrazovanje. Priča se toliko o očuvanju porodice, pa je neshvatljivo da nismo prepoznali emocionalne i druge nerešene traume kao glavni uzrok uništenih porodica, nasilničkih odnosa, čak i vršnjačkog nasilja. Fali nam osnova na kojoj ćemo svi podjednako naučiti da prepoznamo bes u sebi i drugima kao simptom tuge ili straha, gde ćemo učiti da prepoznajemo i poštujemo emocije i lične granice, zahvaljujući kojoj ćemo znati da prepoznamo nasilje u ranoj fazi i da na njega adekvatno reagujemo, gde ćemo naučiti da vrednujemo ljubav, ali i da razumemo da se ona gradi i čuva kroz poštovanje, iskrenu komunikaciju i uzvraćenu emociju. Osnovno emocionalno obrazovanje, kao konsenzus o tome da treba da težimo zajedničkoj sreći, te da je svesno maltretiranje drugih devijacija, a ne cilj. Naravno, ovo se nikad neće desiti. Emocionalno obrazovani ljudi nikad ne bi pristali na život u toksičnom odnosu između ljudi i kompanija, ali i naroda i političara. No, lepo maštati.
BONUS VIDEO: Miljana Nešković o školskom nasilju i borbi za životnu sredinu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
