Piše Miljana Nešković: „Ne naše suze, ne naša krv“

„Prošle nedelje u Srbiji jednu devojčicu od dve godine ubio je njen otac i svet nije stao!“, urlale su žene u petak na Terazijama, na protestu ispred Informera koji organizuje Ženska solidarnost, koji je postao prostor fuzione eksplozije svih nepravdi koje žene u Srbiji doživljavaju od medija i državnih institucija. Zaista, kako svet nije stao kad je dvogodišnja devojčica ubijena, nakon što je država odobrila ubici da je viđa? Kako je moguće da se naše institucije ni sada nisu pokrenule?

Od početka godine u Srbiji ubijeno je 25 žena i devojčica u porodičnom i partnerskom nasilju. Ipak, tabloidi nisu prestali da o tim ubistvima pišu kao o sočnim senzacijama, niti su naučili kako da postavljaju važna pitanja o odgovornosti institucija. Centar za socijalni rad nije najavio nužnu reformu. Oni i dalje preslišavaju majke koje su preživele nasilje kao da su na optuženičkoj klupi, i dalje imaju dilove sa očevima često opasnog ponašanja, i dalje kukaju kako imaju previše predmeta i ističu kako tamo ima „jako dobrih i posvećenih ljudi“.

Imali smo „Nisam prijavila“ talas ispovesti žena koje su govorile zbog čega ne veruju policiji. Ni posle 25 ubistava MUP se nije predložio promene u tretmanu žrtava i nasilnika – njima je važnije da uvedu kamere za praćenje ljudi. Policija je ažurna kad čuva redakciju tabloida od jaja, ali kada dobiju poziv za nasilje u porodici kasne i po tri sata, a i kad dođu često ne urade ništa. Tužilaštvo je izdalo jedno saopštenje povodom ogromnog broja ubistava žena, u kom nije rečeno ništa konkretno. Vlast se time ne bavi. Poslanici brane tabloide, predsedniku su ženski protesti licemerni, a desničarima histerični. Neko istraživanje im je valjda pokazalo da suzbijanje nasilja prema ženama ne donosi glasove kao Kosovo i slike graška.

Za to vreme, nasilnici sve više divljaju. Raspomamljeni ljudi po mrežama pišu ženama kako moraju da ostave svoje nasilne partnere. Da mediji rade svoj posao, svi bi znali da su žene koje reše da ostave nasilnog partnera u povećanoj opasnosti i da im tada treba zaštita, a tu država prečesto zakaže. Nikako da kolektivno shvatimo da adresa za apele nisu žrtve nasilja, nego institucije kojima je posao da ih zaštiti.

Hrabre žene iz nedelje u nedelju zato vrište ispred Informera – jer moraju. Političari koji se bave porodicom imaju važnije teme od porodičnog nasilja. Zajedno sa Crkvom menjaju udžbenike iz predmeta o kojima nemaju znanje nego predrasude, idu na TV duele, pričaju bajke o Kosovu, izražavaju zabrinutost zbog opšteg nemorala i bave se takozvanim „velikim temama“. Žene taj luksuz nemaju. Kao što je rekla Jelena Riznić objašnjavajući protest: „Mi ne možemo da se bavimo velikim temama, ako smo mrtve“. Ipak, moramo da počnemo da delimo političare na one koji vapaje žena čuju i one kojima tolike ubijene žene i devojčice nisu goruća tema.