1
Ako odete na Tviter ovih dana, ozbiljno rizikujete da neke nervne ćelije zauvek izgubite. Red Šutanovca, red neonacista koji liberale prozivaju za fašizam, red Kosova, red svađanja oko grafita sa snažnim nacionalističkim porukama. Sa velikih govora o odbrani Kosova koje je srce Srbije, spali smo na odbranu grafita koji su preko noći postali srce Vračara.
Svesno sam rešila da ovaj „kosovski ciklus“ preskočim. Iz stomaka nisam mogla da pratim svađanje političara oko sporazuma koji niko nije video, da se nerviram oko toga što je ceo grad išaran kao pred rat, a ni da slušam impotentna politička šibicarenja o teritoriji.
Kad pričaju o korenima naše kulture na Kosovu, ne verujem im. O našoj kulturnoj baštini uglavnom najbučnije govore krajnje nekulturni ljudi. Kad pričaju o tome kako moramo „čuvati živote Srba na Kosovu“, povraća mi se.
O nedužnim životima najviše govore oni koji najaktivnije ignorišu ubistva i ničim ne odaju utisak humanista kojima je iole stalo do ljudskog života. Naročito ako su ti ljudi žene.
Za samo godinu dana u Srbiji, na teritoriji koju oni kontrolišu, gde je aktivna naša policija, radi naše pravosuđe i na snazi naš Centar za socijalni rad, u porodičnom i partnerskom nasilju ubijeno je više od 30 žena. Među njima je i jedna devojčica od dve godine, koju je otac usmrtio tokom posete, za koju je dobio dozvolu od države, uprkos upozorenjima majke da je nasilan.
Sve ove smrti važe za ubistva koje je država mogla i morala da spreči: bilo je ranijih prijava, bilo je „crvenih zastavica“. Kosovski Albanci veze s tim nemaju.
Pročitajte još:
Naš sistem ne funkcioniše i ne menja se ništa. Broj mrtvih žena raste, policajci nastavljaju da rihtaju žrtve koje nasilje prijave, tužilaštvo nastavlja da ne tretira proganjanje kao ozbiljnu stvar… Svi znaju i da je pitanje dana kada će do nas doći vest o novoj žrtvi. Žene žive, bivaju mučene, zlostavljane i ginu na našoj teritoriji kao da su u ratu, a šta rade političari? Imaju veće teme, evo na primer grafiti!
Idu po emisijama,zveckaju oružjem, podbadaju jedni druge i pričaju neke bajke o junaštvu i tradiciji, dok je ženama u Srbiji ratno stanje redovno. Ako ih ne ubiju nasilnici, ubije ih naš uništen zdravstveni sistem koji isto nije dovoljno važna tema.
Zato ne mogu da ih slušam. Zvuče kao da se igraju politike i rata, dok nasilnici ubijaju žene stvarno. Da sam naivnija pitala bih: „koliko nas treba da strada da femicid postane goruće političko pitanje?“ No, znam bolje od toga.
Mrtve žene tim političarima i novinarima nisu tema, jer su to ljudi kojima je slobodna žena veća noćna mora nego mrtva žena. Možda nije loše da to svi, ili bar sve, zapamtimo jako dobro.
Šta god da pričaju, uvek ću ih gledati kroz smrti o kojima ne govore, jer „nisu važna tema“.
BONUS VIDEO: Z u kulturi: Zabrana ili zabuna – gosti Gorčin Stojanović i Miljana Nešković
