Piše Miljana Nešković: Kako su lajfkoučevi zaboravili Sokrata za 6.98 evra

Mnogo stvari mi je prošlo kroz glavu kad sam pre nekoliko godina prvi put naišla na tekst o mirror neuronima. Da li su oni razlog zbog kojih sam u srednjoj školi slušala muziku koja mi se danas ne dopada? Da li sam zahvaljujući ovoj sposobnosti ljudskog mozga najviše napredovala kad sam se okružila ljudima čiji me intelekt fascinira? Da li zbog toga imam neke pokrete svoje majke i neke dedine izraze lica? Takođe, da li sam možda neurobiološki programirana da, makar na kratko, nesvesno preuzmem mimiku lika iz serije koju gledam danima?E da, i da li se zbog toga kao društvo vrtimo u krug?Ne poštujem takozvanu „popularnu nauku“, naročito ne popularnu psihologiju ili, ne daj bože, popularnu neurobiologiju. Suviše pojednostavljuju komplikovanu tematiku. Znanje nam daje moć i samouverenost. No, ekstremnim pojednostavljivanjem prečicom dolazimo do neopravdane moći, propuste se važni koraci, pa tako dođete u situaciju da silni neki ljudi govore samouverenošću akademika o stvarima o kojima pojma nemaju. Zato sada, svesna činjenice da nisam neurobiološkinja, sigurno neću držati predavanje o mirror neuronima, ali kao kolumnistkinja želim da otvorim pitanja koja su mučila/inspirisala mene tokom čitanja i učenja o ovom otkriću.Često nailazimo na ljude koji „gledaju opskurne televizijske sadžaje iz radoznalosti, ali nikako zato što im se to dopada“. Šta ako naš mozak ne ume da prepozna to gađenje? Ako zaista jesmo prosek ljudi sa kojima dolazimo u kontakt, nakon desetina provedenih sati u gledanju agresivnih svađa i rasprava na televiziji, svesno ili ne, počećemo da preuzimamo nešto i od tih ljudi koje toliko posmatramo. Da li je moguće da se porodice koje svakodnevno gledaju svađe na televiziji žustrije svađaju nego što bi to činile da upijaju plemenitije sadržaje? Nauka to ne može da tvrdi, ali nije nelogično.Pitanja, pitanja… Učenje i rast počivanju na pitanjima za koje imamo osećaj da su veća od nas. Priroda, što ljudska, što priroda svemira u kom smo nastanjeni, mnogo je veća od naše sposobnosti da je razumemo. Sokrat je znao ponešto, ali je ipak njegova najveća rečenica „Znam da ništa ne znam“. Tumačim je kao jedini pravi put učenja. Ako nas učenje vodi ka samouverenosti i egomaniji, ka potrebi da objasnimo celom svetu nešto, možda samo treba da probamo da učimo marljivije ili da odaberemo ozbiljnije učitelje. Znanje o nekoj temi bez poznavanje svega što o njoj ne znamo je zabluda o razumevanju te teme.Popularna psihologija i druge pojednostavljene nauke su komercijalna stvar. Cilj tih autora je da se čitaju što više, da njihova objašnjenja postanu maltene adiktivna, kako bi se prodavala na internetu za 6.98 evra. Zato se podilazi egu kupaca, po principu „ma pametan si ti, možeš da skapiraš za pola sata dok igraš igricu nešto čemu je neki genije posvetio ceo život“. Suština ne može biti tako jednostavna.Šta je onda najvrednije što iz ovog otkrića možemo da dobijemo mi koji nismo neurobiolozi? Sigurno ne da objašnjavamo drugima kako da žive. Na primer, možemo da probamo da mesec dana izbacimo ono što ne želimo da bude deo nas iz svega što svesno biramo. Svako prema mogućnostima. Možda ne možemo da promenimo kolege sa kojima provodimo vreme, ali možemo ljude sa kojima dangubimo, TV i internet sadržaje kojima „ubijamo vreme“ i ko zna šta sve još. Pa da vidimo šta će da bude. Možemo da probamo da otkrijemo koliko će deca u kući promeniti ponašanje onda kada mi promenimo svoje loše navike, umesto što im samo govorimo da „ne ponavljaju naše greške“.Možemo i da počnemo da istražujemo dalje ovu temu ili neku drugu temu, zbog širenja sopstvene svesti o neznanju koja nam je danas potrebnija nego ikad. Nikako zbog pametovanja.BONUS VIDEO: Podcast Snaga uma i gošća Anita Mančić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumaanitamacicam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3061933"]