Piše Milenko Vasović: Đinđić, Stanika i Oliver

Znate o kome se radi - o prvom demokratskom premijeru Srbije koga su streljali ispred zgrade Vlade, zatim o anonimnoj ženi koja je poginula na naplatnoj rampi u Doljevcu, a treći je čestiti srpski političar sa Kosova koji je likvidiran ispred svoje kancelarije u Severnoj Mitrovici.

Na prvi pogled njihove nasilne smrti nemaju ništa zajedničkog. Imaju, i te kako. Sva tri događaja umnogome su odredili sudbinu Srbije i srpskog naroda. Gubitkom Zorana Đinđića nestala je vizija moderne i uspešne evropske države. U nesreći Stanike Gligorijević stradao je pravni poredak, dok su uklanjanjem Olivera Ivanovića širom otvorena vrata za agoniju kosmetskih Srba.

Ima i druga nit koja ih povezuje – zle namere i kamere. Nekoliko dana pre ubistva premijera uklonjene su sa zgrade Vlade, tobož zbog zamene, a sve ono što je snimljeno zabeležile su novinarske ekipe koje su se drugim poslom tu zadesile. Neko je uklonio kamere, nikad nismo saznali po čijem nalogu, neposredno pošto je član zemunskog klana pokušao kamionom da izazove udes sa premijerovim automobilom. Umesto da se nadzor pojača, sistem je isključen.

I kad je Oliver Ivanović ubijen (16.januar 2018.) opet su nekim čudom kamere bile na pauzi. One koje je lično Oliver postavio ispred svoje kancelarije „nisu“ snimile ubistvo i ubicu, ali su proradile dva, tri minuta kasnije. Priča za lakoverne. Od istog virusa „oslepele“ su i stotine drugih objektiva koji su snimali svaki metar u Severnoj Mitrovici.

Sa Stanikom je priča drugačija. Njena smrt u udesu na naplatnoj rampi u Doljevcu nije planirana, ali je sve posle toga (čišćenje terena, zastrašivanje svedoka i skrivanje dva minuta snimka) urađeno po staljinističkom principu. Nema dokaza, nema krivice. Udbaška mašinerija odradila je posao.

Ali ostala je velika sramota. Na Stanikinoj smrti obrukao se „najbolji student prava“ i najmoćniji čovek u državi. Prvo je abolirao partijskog druga Zorana izjavom da „Babić nije vozio“ i nema suda u Srbiji koji bi posle toga smeo da presudi drugačije.

Veliki vođa je sebi dao za pravo da pogleda snimak nesreće i da konstatuje „užasan je, nije za prikazivanje“. U redu, ali jeste za sud. I umesto da se predsednik države lično založi da se ta dva minuta koja su isečena dostave tužilaštvu i sudu on se pravi nevešt. Još vuče za nos rodbinu stradale žene i novinare Glasa Amerike.

Prvo je prodicu pokojnice pozvao da dođu u Beograd i pogledaju snimak. Obećao je da će poslati i vozilo po njih. I američkim novinarima je rekao da će kao predsednik Republike „zamoliti  nadležne državne rgane da im pokažu to“. Ne smem da kažem da predsednik laže, ali da ne ispunjava obećanja, pa i prikriva, to je očigledno.

Uzgred, mi ne znamo ni da li je Babićev dubler osuđen za Stanikinu smrt na izdržavanju kazne, ni da li je u međuvremenu pomilovan. Gde je taj čovek – Dejan Stanojević? Ali znamo nešto drugo. Pravnici tvrde da će slučaj zastariti ako se do 31. januara ne pokrenu radnje da se pronađe snimak trenutka nesreće.

Poginula je Stanika, ubijena je pravda, ali stićiće ona kad, tad. Ostali su vapaji njene dece i sestre koji se čuju do neba. Samo je gluv Delija sa Andrićevog venca. Isto onako kako nije čuo ni molbe Olivera Ivanovića da ga država zaštiti od smrti u najavi. Sve je Oliver ispričao vlastima u Beogradu, i šta se sprema i odakle zlo dolazi. „Neću da kažu nismo znali ako se nešto desi“. Desilo se.

Kao što se desilo i Stamboliću i Ćuruviji i sudiji Simeunoviću i gardistima na Topčideru.

Zoran Đinđić nije tražio zaštitu, znao je sa kim ima posla. Nije pokazivao strah ni kad mu je Tomislav Nikolić  predskazivao smrt. Davno je on smestio štetočine tamo gde im je mesto. Dok je radikala (čitaj naprednjaka) „svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju“. Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije. Nema šta da se doda.

Savet čitaocima, kad primetite da je u vašem ulazu isključena kamera, proverite da nije zaražena udbaškim sojem. Ako ne znate koga prate, možda ste to vi.