Piše Maja Uzelac: Kako nas društvene mreže čine boljim

Ono što ljudi stalno govore da je hrabrost, to je osnovna jbna pristojnost. Msm svesna sam toga da će ovo zvučati skroz radikalno ovih dana, ali - da se ne laže i ne krade, da se radi kako se oseća i veruje, a ne kako je simpatično i isplativo - dakle, da se deluje u skladu sa sobom - pa to je sama baza jednog normalnog života nekog ko od sebe očekuje da ne postane psihopata, masovni ubica ili član SNS-a. (Mislite o tome.)

Tek
Hrabrost je potrebna za skroz suprotne stvari.
Za kleš sa tim istim sobom. Za otvaranje ka nečemu na šta nisi navikao. Za prihvatanje vremena koja su te iznenadila. I za prihvatanje s osmehom. Za izgovaranje stvari koje ti je teško da prevališ preko jezika. Za to da objaviš zahvalnicu sopstvenoj majci zato što ti je temu zadao klijent i hoće taj post da plati.
A, da – ne ti; to sam bila ja.
A ozbiljna hrabrost mi je bila potrebna. Da shvatim kako to može biti okej. Da se ne osećam jezivo zbog toga što to nisam sama od sebe rešila da uradim. Nego mi je bio potreban podsticaj sa strane. Zbog toga što je taj podsticaj u evrima, ili već dinarima.
Hrabrost mi je bila potrebna da razumem da zbog toga ono što ću napisati nije manje istina. Da se u glavi zahvalim klijentu, za to što je bio dovoljno jbno pametan da inspiriše ljude da rade takve stvari. Danas kad najviše poena nosi – očajavati. Što je ujedno i najlakše. E, pa ići protiv toga. Izgovoriti zahvalnost i ljubav i ništa ne podrazumevati. Pronaći u tome neku korist za sebe. Shvatiti da umeš stvari koje si mislio da ne umeš. Da nemaš u sebi na taj način. Ne biti kul, jer kul je izum jednog drugog vremena, i tad je to imalo smisla. Opipati puls trenutka. A trenutak je led i olovo u žilama. Pa biti topao. Jer to je buntovnički stav i zajebana odluka ovih nedelja. Inspirisati druge da probaju, jer javili su se da kažu da je tako, da sam to uradila.

Taj izlazak iz zone komfora – a u toj zoni ja sam odrešita, odlučna i nema sentimentalnosti – u jedno čitaocima jasnije, mekše, prijatnije carstvo, koje se lajkom i novcem nagrađuje. Nešto što nekom drugom ide prirodno. E, to mi je najteže.
Ono što nekom izgleda kao smekšavanje, u mom slučaju to je ta brutalna, čista hrabrost.
I to je ono što nisam od sebe očekivala.
Ali, uspela sam.
I malkice sam ponosna.

.

Dakle, ovih dana kad je toliko jasno kako nas društvene mreže i korporacije čine gorim, jedan unos u kolonu: kako nas društvene mreže i korporacije čine boljim.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.