kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Dakle, sedim i rifrešujem vesti kao mašina za jbni rifreš. Danas je petak. U ovom času, postoje naznake da ću možda eventualno biti u situaciji da radim svoj posao sledeće nedelje. Mada sasvim moguće i totalno očekivano može biti i obrnuto.

Imam zakazano snimanje za ponedeljak. Mogu li da snimam od kuće? Jbg ne.
A da slučajno mogu, trebalo bi to da radim dok ukucavam šifre za ufur u elektronsku učionicu, držeći za ruku dete koje ima da prati šta mu se s ekrana veli, sipam sok kad je žedno, odgovaram na pitanja kad mu se pita i prepričavam mu šta je rekla teta s ekrana dok je kakilo.
Moje starije dete ima sedam godina i (možda, ne zna se to još ovog petka – poslednjeg radnog dana u nedelji) – od prvog radnog dana sledeće nedelje treba da krene na on-faking-lajn nastavu.
Za koju smo – zlu netrebalo, ali vrlo moguće trebalo – već dobili uputstva, tutorijale, How-to klipove i šifre (NGKHQY995-YNBERK-RLGGLK-00BTPOKX: kaže pazite na spejsove, slična slova i broj cifara koje se ponavljaju). Te, kako je rečeno: za svaki slučaj – roditelju/roditeljko – uloguj se, prijavi, te u busiji čekaj tri-četiri-sad za debi nastup u još jednoj profesiji – učiteljskoj. Nisi li to oduvek želela da probaš?
Ne? Zar zaista?
Dobro, imaš već tri-četiri zanimanja – ko je to još u zemljici Srbiji u veselju preživeo samo od jednog – ali gde je četiri, tu je valjda i pet.
Nije ti dosta što sama moraš na zoom i skype sastanke, a to mrziš – ne, čekaj: MRZIŠ. Sada ćeš (možda, videćemo) morati sve to i s detetom za ruku. Detetu si, istina, iz gomiletine različitih razloga, zabranila da za kompjuterom provodi više od sat dnevno. Ovo nije do tebe, pa nećeš sebi ni zameriti.
E, sad, realka –
Pošto si jedini dečji roditelj (a tu je i još jedan kom. – vrtićki primerak), od šest ujutru – kad se budiš, pa do ponoći – kad dajbože ležeš – nemaš ti taj minut za bilo šta što se radi ZA SVAKI JBNI SLUČAJ. Imaš vremena samo za ono što se radi jer će u suprotnom da eksplodira univerzum. Msm – dete će umreti od gladi, boleće ga zub pa će vrištati, neće imati šta da obuče ili će se otrovati, imaće majku u zatvoru ili ludnici – nešto u tom rangu.
To rešavamo. Ostalo – paaa jbg – čekamo da stigne u taj rang (ovde ona ikonica s tetom raširenih ruku koja sleže ramenima).

Te, hoću reći, dragi prijatelji – nisam se logovala nigde, nisam se prijavila ni na šta, igram na crveno: držim pesnice da iz Štaba stigne depeša na radost –
– a kad kažem na radost – mislim s nešto malo milosti prema npr. meni, zatim npr. ljudima koji imaju troje školske dece i jedan kompjuter, onda npr. ljudima koji… msm maaalo barem malkice neke logike nekog osećaja za smisao dok se po Lidlu tiskaju milioni, a Crvena jabuka drži dva koncerta u Kombank dvorani.
___

Crvena. Jabuka.
___

14:47 je u petak, i stigla je vest da će Lana u ponedeljak ići u školu.

(Osim!:
Ako lokalni krizni štab ne reši suprotno.
Naknadno.
Nekad.)

E, evo ovako izgledaju lepe vesti ovih dana.

Prosto nznm da l da otvorim šampanjac.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Tagovi

Komentari

Svi komentari (11)