Piše Magda Janjić: Skidajte maske

Ne znam koliko maski imate, možda ste nagomilali godinama, za neke više i ne znate da postoje, trule i smrde na vama, možda se razbolite, ozbiljno.

Maske ne moraju da padnu, odložite ih sa strane, neka se malo proluftiraju – sada je prava klima za to. Kad skinete prvu, osetićete osveženje, mirise, ali i gorke slutnje i istine. Dišite dublje, nemate masku na licu, nek prođe i gorčina, možda vas od nje zapeku oči malo, krenuće suze. Naslonite se negde na najbliži zid koji ste podigli, dišite. Ostanite neko vreme sami sa sobom bez maske, dobro se pogledajte, to može da traje danima, mesecima, godinama.

Nema boljeg trenutka od velike pandemije, krize, bolesti, smrti i sveopšteg straha, da skinete masku po masku i vidite šta ima iza njih. Ako ste previše dugo nosili masku drkadžije, skinite je da vidite da li je i dalje upotrebljiva i da li ima smisla. Nema redosleda, prva maska koja počne da vas guši ta je za odlaganje.

Maske superheroja su često opasne i zbunjuju. Može iznenada da vam spadne kad se najmanje nadate i nećete imati vremena da poletite, ili zaledite ta osećanja koja kuljaju, zapalite sve oko sebe. Bićete ogoljeni, lažni superheroji, običnjaci, prosek, kukavice. Zato pažljivo sa tom maskom, recimo. Skinite je prvo pred najbliskijim ljudima, vidite kako će da reaguju. Dok vam se maska superheroja luftira, pogledajte ljude koji sede pored vas u oči – biće osmeha, suza i zagrljaja. Nisu vas dugo videli, zaboravili su ko i šta se bili pre nego što ste nosili masku superheroja. Vi plačite ako vam se plače, nema nikoga da vam se ruga. Morate da vidite da li ste u stanju da koračate bez te maske, ali ne bacajte je, neka stoji za svaki slučaj, sakrijte je negde.

Ne znam koliko maski imate, možda ste nagomilali godinama, za neke više i ne znate da postoje, trule i smrde na vama, možda se razbolite, ozbiljno. Verujte mi, ništa od toga nije lako, ja sam ih odložila par, neke bacila. Neke sam morala da izgazim i uništim da budem sigurna da ih neću vratiti na sebe. Odvratno, prljavo, fuj.

Neću reći koje maske sam sačuvala, i na kraju to nije ni važno. Važno je da dišem lakše, zasad se ne otkrivam tako lako svima, ne znam kako će da reaguju kad me vide bez nekih starih maski. Može da bude neprijatno za njih, ja se već dugo gledam u ogledalo bez maski, sama, sa najbližima.

Bilo je potrebno da se zatvorim da bih se otvorila i naučila da živim bez prokletih maski. Sada, ujutro, pre nego što krenem na posao, stavim onu masku od 28 dinara (ima u državnoj apoteci), osetim taj kiseli miris nove maske, zgadi mi se život i krenem u dan. Ali mi je lakše, dišem bolje i ne vidim ljude koji me gledaju ogoljenu.