Piše Magda Janjić: Neću u krdo

Nisam bila deo predizbornog krda, a neću ni u postizborno. Ima da se čuvam za inat svima (da, za inat), pa i ako me uhvati korona i čak i ako riknem, moram da naučim decu da ne budu deo krda, naročito ne srpskog krda i da se odazivaju na pozive raznih idiota u ovoj zemlji, a na prvom mestu ono koje može da im naškodi. Da ih naučim da ne veruju vlasti nikad, ni opoziciji, nikome danas, ovde, osim samima sebi i možda meni.

Nikad nisam bila deo krda, gomile, svi za jednog, Idemo sviii, Svi u napad i tako dalje. Jeste, ja sam posebna pahuljica i moji najbliži su najposebnije pahuljice i tako se prema sebi i njima odnosim. Ako me krdo povuče sa sobom jer nisam imala izbora, ok, ali da dobrovoljno budem otirač za maloumne izgovore zašto nešto „mora“, neću.

Najveća glupost koju mogu da čujem, „Ajde da se zarazim pa da to prebolim“, će mnoge koštati života. Teorija i praksa Imuniteta krda važi za bolesti od koje jebeno neće većina da umre, ako je bolest lakša, ako već postoji vakcina. Živim u Srbiji već 42 godine i mogu da kažem da nas poznajem. Naučila sam da kada ti kažu da moraš da nosiš masku, da će se oko tebe naći i trljati ovi bez maske, oni koji znaju sve, da korona ne postoji, da nas neće, da neće biti ništa strašno.

Nisam bila deo predizbornog krda, a neću ni u postizborno. Ima da se čuvam za inat svima (da, za inat), pa i ako me uhvati korona i čak i ako riknem, moram da naučim decu da ne budu deo krda, naročito ne srpskog krda i da se odazivaju na pozive raznih idiota u ovoj zemlji, a na prvom mestu ono koje može da im naškodi. Da ih naučim da ne veruju vlasti nikad, ni opoziciji, nikome danas, ovde, osim samima sebi i možda meni.

Kada su rekli svi Ajde da probamo cigare, probala sam i evo i dan danas pušim, znači – uništavam se. Kada su drugarice rekle: Moraš i ti da se ljubiš s njim, itekako sam se zajebala, kada je bilo „Bežimo svi sa časa“, bežala sam, kada su bile demonstracije devedesetih, išla sam, „Ajmo svi da pijemo dok ne popadamo“, pila sam, pa zamalo da se ugušim u snu od povraćanja sa 17 godina. Svako učestvovanje u Ajmo svi, za mene se završilo skoro pogubno. Dok nisam naučila da sam posebna pahuljica, a opet da me ništa neće zaobići pa ni prokleti virus korona, pretpostavljam sad već. Tražila sam ja svoje mesto u krdu, nije da nisam, nekad sam ga i predvodila, danas sam crna ovca koja će od krda da se skloni i pobegne.

Što sam starija, instinkti su mi bolji. Možda nisu za to da me neko malo zajebe, slaže, povredi, ali su jaki dovoljno da se zaštitim, sklonim od rulje, ne slušam i ne gledam mišljenja po mrežama da bih sačuvala zdrav razum i povučem se od svih da me ne ponese krdo, da me ne zakače, ne prikolju me i ne oderu mi kožu.

Neće me niko naterati da izlazim iz kuće, niti kad ću u nju da uđem. Organizovaću se u slučaju zabrana, u slučaju apokalipse, na kraju krajeva iskopaću rupu i sama ću u nju da uđem. Pa i sada sam u nekoj vrsti rupe i virim iz nje, toliko da mogu da dišem i vidim. Obnavljam snagu uma za sve što me čeka u budućnosti, koja može da bude za tri dana ili za pet godina. Bildujem emotivnu inteligenciju umesto mišića. Dobro, pijem i vitamine, ne jedem meso više, čitam. Plakala sam za Najom Riverom, odnosno Santanom Lopez iz serije Glee, koja se udavila. Gledam da kome mogu uputim lepu reč i pitam za zdravlje, kad vidim da se neko raspadne i zaplače preda mnom, utešim i ponudim pomoć. I to je sve što ja sada mogu da uradim a tiče se ljudi, ne krda.

Tu sam za neutešne i očajne, što sam i sama ponekad. Videćete me, stojim sama.