Gde će da pobegnu oni posle osam uveče kada neko krene da ih udara, šutira, da im bije decu. Da li postoji sigurna kuća posle osam uveče?
Pojam „koronavirus“ bi mogao da bude najveći trend u istoriji Gugl istorije pretraživanja, a pandemija je vrlo brzo postala tema o kojoj se najviše priča na internetu. Ljudi koriste internet da dele informacije, da izduvaju svoje anksioznosti, strahove, ubiju vreme. Takođe, u svim tim virtuelnim razgovorima možemo da saznamo mnogo toga o našim osećanjima povodom pandemije.
Međutim, druga reč koja je možda druga po popularnosti ovih dana i koju možemo da čujemo non stop sa TV, od političara, epidemiologa, prijatelja, pa i najgorih neprijatelja je – kuća. „Ostanite kod kuće, ne izlazite iz kuće, sačuvajte život i ostanite kod kuće…“
Kako je nama kod kuće?
Meni je ok, više nego ok. Vladaju mir i harmonija, haos i rastureni ormari. Mačke se valjaju, premeštaju sa jedne strane na drugu. Čujem se sa malobrojnim prijateljima, sestrom i njima je kod kuće super. Gledaju filmove, serije, konačno rade sve ono što su hteli, jedu do besvesti, gledaju sve ono što im je nekad bio luksuz – porno filmove na TV-u, tinejdž serije i ostalo.
A kako je isto mnogima kod kuće?
Onima kojima na prstima izlaze iz nje da ih neko ne čuje. Kako da ostanu kod kuće one koje su planirale da iz nje pobegnu od njega, od batina, iz straha, od nemoći, sa decom? Da li će socijalne službe raditi tokom vanrednog stanja, ko će se javljati na SOS telefone za pomoć žrtvama nasilja? Gde će da pobegnu oni posle osam uveče kada neko krene da ih udara, šutira, da im bije decu. Da li postoji sigurna kuća posle osam uveče? Ko će da uhvati za ruku onog koji ne može više da izdrži, onog koji misli i oseća da više ne može, koji je sam. Koji hoće da iskoči iz kože, da izleti iz sopstvene grobnice u koju mi mnogi hrlimo kao u matericu. Na mrežama mogu da se pronađu spiskovi psihologa koji nude pomoć, saveti, ali – nema sigurnosti. Nemamo sigurnost nigde, ni u vazduhu, ni za radnim stolom, ni u krevetu, u parku, u ovom trenutku, nigde. Ljudi koji se već ne osećaju sigurno i koji su u realnoj opasnosti bili i pre apokaliptičnog scenarija su sada na ivici, pretpostavljam, samo pretpostavljam.
Ne znam kome se upućuje univerzalni apel za sve. Ne apel da budemo heroji, herojčine, jer verujte i da hoćemo da budemo, malo ko bi želeo da baš mi budemo ti, ali, obraćajte se ljudima dostojno ljudskog roda, barem na internetu, jer uskoro nećete imati priliku uživo na neko vreme. Ne znate šta se događa iza ekrana, ne znate kako ova pandemija trigeruje ljude, ne znate ko je bolestan, ko trpi nasilje, koga siluju, ko brani svoju decu, koga zlostavljaju, jer ipak sve je na neki način stalo, ali ne i zlo.