0
Oktavijan gleda molećivo - kako samo pas ume. Ne mogu da mu objasnim da od omiljene poslastice ništa pošto da bih došla do pet šopa morala bih da preplivam Glavnu u Zemunu. Raskopana ulica je postala okean u malom - možda bi ga samo gradonačelnik vaterpolista savladao.
Super ćelijske ili ne – oluje su ostavile haos u amanet.
U pomoć se zovu vešti prijatelji ne bi li se popravilo šta se može.
I trampa je u ponudi kao nagrada.
Tako je to u svakom pristojnom feudalnom društvu.
Za velike štete – razmenjaju se brojevi telefona majstora kao na trampi sličica fudbalera pred Mundijal.
Troškovi se računaju u hodu.
Misli su pretvorene u brojke.
Nizovi piče mozgom kao u Matriksu.
Postali smo preko noći pokretne eksel tabele za izračunavanje neplaniranih & zabrinjavajućih minusa.
PROČITAJTE JOŠ:
*
„Kasica prasica“ nestala je u eri „Ekonomskog tigra“. Puf i nema je.
Tigar sa kineske table smazao potencijalni štek u par lakih zalogaja.
Kućni budžeti raskomadani, a još nije ni počeo da se pravi spisak za septembar.
U mnogim gradovima u zemlji može da se surfa, pliva prsno i kraul.
Bujice piče ulicama.
Još samo fali maska za snorkling pa možemo da krenemo u lov na školjke.
Zaronimo, pa možda isplivamo iz ovog košmara – kolektivno.
Sada bi zaista pomogli oni leteći automobili koji su nam onomad obećavani sa smrtno ozbiljnim izrazom lica.
*
Glavni Hipnotizer nacije je i to imao na repertoaru, o da.
Zaista, što reče komičarka Ana – jedino što još nije obećao je svemirski program za penzionere.
Pa realno, može i to da bude sledeća kampanja – umesto vaučera za banju – rezervišite mesto na letu za kosmos.
Na Marsu je spas, a Vrhunskom Botu – nema razloga da se ne veruje.
Šalim se ja, mada pre nekoliko godina kada bejah na nekoj obuci – saznala sam jednu zastrašujuću stvar koliko je naš narod lakoveran.
Skoro 40% stanovnika ove zemlje kada bi pročitali naslov kako su Vanzemaljci sleteli na Avalu – ovu vest ne bi doveli u pitanje.
Možda bi i pomislili – biće to lep početak jednog prijateljstva dva nebeska naroda.
*
Priznajem i sama sam dobar deo života bila jako naivna.
Verovala sam u ideale, pristojnost, poštenje, pravdu, da dobro uvek pobedi i ljubav u kojoj se živi srećno do kraja vremena…
Bila sam vrlo uporna u tom sumanutom verovanju u čestitost ljudi jer zašto bi mi neko nešto obećavao, a da neće ispuniti.
Polazila sam od toga da ne bi mogao sebe da pogleda u oči ako ne bi ispunio šta je rekao.
Jer – reč, obraz, savest…
*
I tako sam na sopstvenu štetu tvrdoglavo odbijala da mi startna pozicija u kontaktu sa ljudima bude nepoverenje i sumnjčavost.
Međutim kako su godine prolazile, a broj ožiljaka iz svih bitaka koje sam izgubila povećavao – ukapirala sam da nešto moram drastično da menjam jer sa tim svetonazorom više ne ide.
I promenila sam.
Nije bilo lako suočiti se sa surovim svetom odraslih, ali tog momenta sam postala zrela osoba.
Zadražala sam dete u sebe, ali ono više ne donosi odluke.
U ovom svetu nema kuća od čokolade sa prozorima od marmelade, uglavnom su to betonske praonice novca bez rešene infrastrukture građene bez konsultacija Generalnog urbanističkog plana.
*
Dobroti dopuštam da me iznenadi i ozari – ne podrazumevam je.
Ljudima pristupam poput detektiva – najvažnije je spoznati koji su motivi.
Postala sam vrlo obazriva – jer ko se o mleko opeče – taj i u jogurt duva.
Ne znam kada ćemo mi kao narod sazreti – želela bih zbog našeg dobra da to bude što pre.
Ako bi moglo preko noći – bilo bi idealno da bi spasili šta se spasiti da.
*
Sazrevanje jeste proces, ali broj neprilika koji nas trefi gotovo svakodnevno čini da je buđenje iz hipnoze neophodno – urgentno i da je potrebno doneti nekoliko odluka odraslih i zrelih ljudi koji su preuzeli odgovornost i život u svoje ruke.
Bandu smestiti u istražni zatvor gde im je i mesto.
Kada rešimo ovaj problem iz takoreći 19. – očekuje nas problematika 21.veka, ali ona deluje čak i zabavno. Samo prvo da vratimo Ustav i oslobodimo kidnapovanu državu iz talačke krize.
O svemu ovom mislim dok čekamo šlep službu da izvuče auto na koga se strovalilo drvo kruške. Pre tri sata su rekli da dolaze za „max“ 17 minuta.
Komšika je na moru i nema pojma šta će je čekati kod obližnjeg auto-mehaničara..
Neka se iskupa, trošak joj nigde pobeći neće.
BONUS VIDEO: Šta bi bilo, kad bi bilo – Karlo Zagorac