Piše Luna Lu: Najskuplji je džaba ručak

U slučaju da dolazite na vreme dok svi drugi kasne - važno je imati nešto da se obavi da ne bi stvarali sebi nervozu čekanjem. Nisam imala šta da obavim u nedelju, a svi su zbog maratona kasnili - pa sam cvetala. Cvetala na Cveti. Logično. Nema nam druge - moramo u treću.

Oduvek sam žudela da govorim italijanski kao maternji.

Francuski od malena i latinski koji mi je dobro išao u gimnaziji činili su odličan temelj, ali životne okolnosti uz prstohvat lenjosti učinili su da mogu da listam italijanski „Vogue“ sa razumevanjem i da naručim hranu u italijanskom restoranu uz niz gramatičkih grešaka.

A onda je u „Žitije jedne Šindivile“ ušla aplikacija „DuoLingo“ i počela sam da radim na ostvarenju svoje životne želje.

*

Krenula je „Parlare italiano come un madrelingua“ – akcija.

I moram priznati da sam dva meseca kidala.

Kako su nivoi postajali teži tako sam i ja skapirala kako se igra ta video igrica, jer u svojoj biti DuoLingo to i jeste.

Gubila sam osećaj da sam na kursu jezika, a sve više sam nalazila prečice kako se prave bonusi.

Jedan od načina da se skupljaju srca uz koja prelaziš nivoe i menjaš lige jeste da gledaš reklame.

U početku nisam obraćala pažnju na sadržaj reklama, već sam u svesku krasnopisom zapisivala nove pojmove i konstrukcije rečenica, a onda sam počela da gledam šta se reklamira.

Isprva fenomenološki, a onda su mi mamipare zamutile razUM.

I da, ova priča bi mogla nositi naziv – „Kako me je DuoLingo bankrotirao“.

*

Zabezeknuta sam naručenim đubretom.

Tuš koji je obećavao SPA užitak radio je ukupno sedam kupanja (i brojevima – 7), a onda se bukvalno raspao u paramparčad.

POPlava u kupatilu beše epskih razmera.

Dupla lepljiva traka koja u reklami drži TV na zidu svojom jačinom jedva drži neuramljeni plakat za Felinijev „Sladak život“.

„La Dolce Vita“.

Ali, najveći blam je „kolekcija nakita“.

Kopija čuvene smaragdne kolekcije Liz Tejlor – za koju će se ispostaviti da je minijaturna – dečja.

Jedina dobra stvar je što ću devojčice iz komšiluka obradovati za kraj školske godine.

Bar će se neko o mom blamu – zabaviti.

I, neka – „ovce“ jesu za šišanje.

*

Svaka bofl roba nađe svoju naivetu.

Priznajem ta sam.

Postoje genijalne prijateljice, a ja sam vaša – „l’amica stupida“.

I, eto, obrni okreni – roditelji su uvek u pravu.

Mene su moji od početka vremena učili kako –

„Nismo dovoljno bogati da bi kupovali jeftine stvari“.

Suštinski je poenta ovog „naravoučenija“ da naučiš da štediš za ono što zaista želiš – što je kvalitetno i što će te dugo služiti i radovati, a ne da rasipaš na trenutne hirove i kaprice.

I zaista, svaki put kada bih pomislila da mogu da ućarim – ispostaviće se – šipak, bude bacanje para.

Tako reći, to vam je kao neka vrsta prokletstva.

Baš kao što je u životu najskuplji – džaba ručak.

Vazda bio, zauvek ostao.

*

Trenutno sam na „DuoLingo“ pauzi.

Postavila sam samu sebe u kaznu.

Zamrzla sam svoj niz i kupila knjigu – „Didaktička vežbanka za italijanski“ pa lepo lagano – zagrej stolicu, naoštri olovku i kreni analognim putem do znanja.

Nagradu za trud sam sebi obećala.

Jer na svakom kraju štapa mora biti nagradica – neka „mrkvica“.

Ovoga puta umesto digitalnih srca i iluzornog prvog mesta među korisnicima aplikacije – vodim mamu u Trst, to mitsko mesto nas, koji smo odrastali u zemlji Jugoslaviji.

*

Biće ovo za razliku od tadašnjih šoping tura – jedno raskošno sentimentalno putovanje. Vratićemo se u dane kada bi porodično pičili u taj grad svako malo.

Čim bi naša „Knjigoveznica“ dobro zaradila mi bi se spakovali u auto i išli da mama i tata piju kapućino kod Valtera, a mi jedemo „tramezini“ i igramo fliper.

A onda bi krenuli u šoping.

Obavezne stanice su bile „Fioruči“ radnja, „Koin“ robna kuća i ogroman supermarket odakle smo vukli paste, maslinova ulja, kapare, sušeni paradajz i konzerve gaziranih pića koje bi posle pretvarali u POP art instalacije.

*

Beše ta jedna predstava „Trst“ po tekstu Miloša Radovića, a u režiji Alise Stojanović u „Ateljeu 212“.

Na žalost više nije na repertoaru, ali je bila baš važna.

Dirala je u srce, ah ta – metafizika uspomena.

Važnost radosti u kolektivnom sećanju.

U susret praznicima – svima koji će se naći u Trstu želim da uživaju i da nauče bar jednu novu italijansku reč.

I „Buone Vacanze Amici!“