Piše Luna Lu: Lonely people 

Praznična nedelja. Osluškujem grad - nigde nikog. Grad i ja smo ostali sami. I slušamo Bitlse.

*

I Uskrs i 1.maj.

I ofarbana jaja i zečevi ili žuti pilići, kako gde i kako ko.

I srp i čekić i mantra „Osam sati rada, osam sati kulture i osam sati sna“.

Svi slave nešto od ponuđenog, a moguće i oba jer – živela eklektika.

*

Mnogo stanovnici slave tako što su nestali iz gradske vreve.

Na poklon sam dobila pust grad i tekst koji kasni jer sam mnogo toga pisala, pa brisala.

Ovo pismo se ne da napisati, žilavo se ne da.

A kada vam se tekst otrgne kontroli – najbolje je biti stprljiv, ne paničiti i priznati sebi o čemu ti se zaista piše.

A piše mi se (o) svim onim ljudima koji su ostali sami za ovaj duplirani praznik.

Neki sticajem čudnih, a drugima od strane Kosmosa tako podeljenih karata u špilu životnih okolnosti.

Ovakav ishod verujte može biti događaj neprijatan poput duple doza Ljute na prazan stomak, ali takođe može biti i dupli koktel „La dolce vita“ i može postati nezaboravna avantura i najluđi piknik sa samim sobom ikada.

*

Ima ta jedna Beatles pesma “Elenor Rigbi”.

Počinje stihovima “Ah, look at all the lonely people..

Where do they all come from? Where do they all belong”.

*

Volim tu pesmu, što sam iskusnija, sa više godina u džepu – sve bolje razumem na primer Bitlse, a posebno Džonija Štulića u Azra fazi.

Ranije su me smarali, a sada ih sa pažnjom slušam i analiziram stihove.

Tako da ona jedna rečenica – Sve u svoje vreme – ispostavlja se kao veoma tačna.

*

Dešava se da mnogo kasnije otkriješ dragocenosti koje su ti sve vreme bile ispred nosa.

Ali, jednostavno nije te tada svrbelo tamo gde je neko mogao da ti stavi oblogu da prođe.

Dok hodam posmatram ljude oko sebe i jako me zabavlja jedna stvar.

Svi su u svojim mislima, telefonima, sa slušalicama ili hodaju i na spikerfon diktiraju crtice o svom životu sagovorniku koji ko zna šta radi sa druge strane ekrana.

Ima neretko i onih koji pričaju sami sa sobom.

*

Po kafeima svi su u svojim tehnološkim pomagalima ili pak u razgovoru u društvu gde svako malo neko fotka da se i taj trenutaka susreta zabeleži zauvek ili bar dok ne iščili story.

Sve deluje kao da niko nije sam, kao da su svi umreženi i povezani na neki kosmički WiFi.

A ono što me zabavlja u svemu tome jeste pitanje – da li je baš sve to tako kako izgleda i koliko ima usamljenosti u ovom modernom vremenu.

Usamljenost je tabu tema.

*

O njoj se razgovara sa ekspertima za tu oblast u strogo kontrolisanim uslovima ili sa krvnim srodnicima koji se zaklinju i daju časnu reč da to nikome neće reći. Omerta.

A sasvim je normalno da se biće oseća usamljeno.

To nije nikakav simptom da se nešto radi pogrešno.

To nam je u DNK.

*

Pitanje je šta činiti kada te preplavi osećaj usamljenosti?

Prvi instikt ljudi je da potraže društvo i da organizuju urgentan sastanak.

Lumpovanjem i gužvom sam hiljadu puta pokušavala da pobegnem od tog osećaja.

I zaista bih na nekoliko dana potpuno išćezao parfem “Loneliness”, ali bi se taj miris iznova vratio.

*

A onda sam primenila drugu tehniku, a to je da sam shvatila da je to jedan sasvim normalan deo procesa života na ovoj vodenoj lopti koja lebdi svemirom

I okreće se oko sopstvene ose i onda izmaštam nevidljvu grupu za podršku i glasno saopštim.

“Hi, my name is Lu, and I am lonely.”

Grupa mi odgovori “Hi, Lu.”

*

Više nego ikada do sada u istoriji mi bomabradujemo svoje biće zilionima informacija, slikama, frejmovima, utiscima, sve to non stop našem mozgu pravi beskonačne liste želja, namećemo mu potrebe, širi strahove.

Pa mu otvaramo apetite, sastavljamo “to do” liste bez kraja, tapaciramo se u planove i ciljeve – targete.

A naša mala duša ne može da dođe do daha, vapi i sve glasnije počinje da vrišti usamljenost jer na dušu zaboravimo negde usput kao na kišobran ili rukavicu koju zaturimo.

Zato se usamljenost leči posvećivanju sistemu duše.

*

Terapija soulfood-om.

Guilty pleasure-om.

Chic flick-om.

Terapija je da zaustavimo tu neprekidnu mašineriju u glavi.

*

Mehanika uma da ustupi mestu sistemu duše.

Taj mozak koji bi trebalo da nama služi sve češće postane veoma loš gospodar ako mu dozvolimo.

I zato ga često treba pustiti na ispašu i isključiti.

Eliminišeš sve ometače koji mu privlače pažnju.

Dišeš, pustiš muziku glasno, kreneš da radiš nešto mehanički ili samo ležiš i praviš balone ili brojiš oblake  – za mozak ne brini on ima toliko toga da procesuira i da se apdejtuje toliko fajlova da organizuje – suštinski daš mu zadatak da pravi popis, a ti nazoveš svoju Dušu pa je pitaš šta bi joj baš godilo.

*

Izvedeš usamljenost na videlo, priznaš da si na svoju dušu zaboravio.

Izvedeš svoje biće na dejt sa tobom i kada se usrećiš – vratiš se mozgu spreman za nove avanture.

I to je tako bez obzira kojoj pripadaš generaciji.

I znaj da u svojoj usamljenosti nisi sam – ima nas preko 7 milijardi na ovoj planeti, baš kao u onoj pesmi sa početka –

“Ah, look at all the lonely people..

Where do they all come from?

Where do they all belong”.

*

I #BeSafe – srećni praznici od srca nam želim nam u maju pun džep ispunjenih želja.