Piše Luna Lu: Jutro (ne)će promeniti sve

O, koliko emocija ovih dana. Poplavljeni smo na ovom toplotnom udaru. Gola voda. Momci i devojke su kidali na terenima i svako je svoje igrao srcem. Za publiku. Za nas. I hvala im, ispunili su nam bića ljubavlju i ponosom. Vratili veru u ono što je tako važno - u srčanost. Hrabro srce može sve.

Nedelja, i svi ste tu..

Nedelja, a jutro nije promenilo sve.

Na Olimpijadi, momci su se napili za medalju.

I, uručena im je u Parizu. Slavilo se.

Zasluženo.

A, juče se i okupljalo.

U Beogradu. I to u velikom broju.

*

Jasna je poruka poslata: „Nećeš kopati!“ I, tačka.

E, a posle je nastala opšta konfuzija po ulicama.

Bilo je puno gluvih telefona, manje onih „smart“.

Na kraju skaske – vozovi bejahu blokirani, pa odblokirani.

Čas posla.

Opijeni mogućnošću da se nešto prelomno dogodi – desio nam se – mamurluk. Sveopšti.

Onaj mamurluk kada nisi siguran čija ti je glava na ramenima i šta je uopšte bio plan.

Svima je na vrhu jezika, a niko da se seti.

Ostali su nam veličanstveni snimci skupa kod Terazijske česme.

Posle toga imamo i dokaze rasula.

Šta će se dešavati dalje – ko to zna.

*

Skrolujem po fotkama. Neke zadržavam za uspomenu i arhiv, a neke brišem.

Često se pitam gde odlaze sve te fotografije koje skembamo, obrišemo, uopšte sve poruke koje uklanjamo iz četova, sve što ne želimo da baštinimo.

Sigurno postoji nekakav „oblak“ i njegov algoritam koji iz te deponije prerađuje i procesuira podatke iz tog našeg neželjenog „đubreta“ postojanja i dejstvovanja.

Sada je već svima jasno da smo na (p)osmatranju. Svaki segment ljudskog ponašanja Veštačka inteligencija analizira, sumira zaključke i primenjuje, promptno.

Uče od nas grešnih, pa se usavršavaju.

Pojavili su se već AI influeseri, TED predavači – uskoro stižu i dijagnostičari i notari.

Duh iz boce je izašao. Srećno!

*

Himna dana mi je Marvin Gaye i „Whats Going On“.

Veličanstveni Marvin u ovoj odi postavlja ključna pitanja iz domena biti & postojati, a ritam je takav da ti se kukovi ozbiljno gibaju kroz celu tu zapitanost.

Telo počinje da se opušta uz muziku.

Moto dana glasi: „Kuhinja je za ples“.

Plesati dok se sprema nedeljni ručak.

I to neki proveren recept. Nikako eksperiment sa Insta.

Pre sedam dana sam se zeznula. Bio je nejestivo.

Džaba volje, divnih namirnica i uloženog truda – bio je to promašaj sa ukusom „pohovanih moljaca“.

*

Ovog puta, iskusno, palim kanal na kome None, italijanske bake – kuvaju razvaljuju, sve jednostavno, a u realnom vremenu – posmatraš proces i ponavljaš. Radiš isto šta i ona.

Odustajem od onih TikTok recepata brze montaže i specijalnih efekata – više na te fore ne padam. A, ne!

Bake Italije znaju znanje – one stvaraju „soulfood“ i trebalo bi ih staviti pod UNESCO zaštitu kao kulturno dobro od planetarnog značaja.

*

I, ima taj jedan presladak, Netfliks, kratki dokumentarni film – „Šta bi učinila Sofija Loren“.

Preporučujem ga vašoj pažnju – prava je polusatna delicija.

U njemu Nona Nensi (Vincenza Careri) ljubiteljka filmova pronalazi snagu i utehu gledajući filmove Sofije Loren, iznova i iznova.

Jako poučna vinjeta o tome koliko su važne heroine na srebrnom platnu za život i priključenija nas smrtnika.

Na kraju filma njih dve se i sreću i smeju se i plaču zajedno jer život je tako kompleksna, a istovremeno i tako neobjašnjivo lepa pojava.

*

O svemu ovome mislim poslednjeg dana selidbe.

Počinje neko sasvim novo poglavlje u mom životu – prvi dan na novoj adresi.

Podstanari zaslužuju čitav žanr u književnosti jer je to jedan jako specifičan nivo igrice nepodnošljive lakoće postojanja.

A poseban segment ove tematike bila bi kniževnost o selidbama u druge države. To je tek ludilo zapleta svoje vrste. A čini mi se kako se stvari razvijaju u ovoj zemlji tako lepoj, a zarobljenoj – neophodno je što više praktičnih knjiga – kako emigrirati u 100 koraka.

Šta spakovati, kojim redosledom, koje uspomene poneti u fizičkom obliku, koliko srećnih predmeta staviti u ručni prtljag. U šta spakovati mirise doma i u koju formu upakovati osećaj bezbrižnosti?

Valjda se jednog dana pojavi i književni pravac – kako se vratiti u svoju zemlju, pa da čitamo o iskustvima i izazovima povratka kući.

To bi bilo lepo, ali ima do tada dosta da se sanja.

Svanuće jednom i to jutro koje će promeniti sve.