Piše Luna Lu: Jutro (ne)će promeniti sve

Nedelja, i svi ste tu..

Nedelja, a jutro nije promenilo sve.

Na Olimpijadi, momci su se napili za medalju.

I, uručena im je u Parizu. Slavilo se.

Zasluženo.

A, juče se i okupljalo.

U Beogradu. I to u velikom broju.

*

Jasna je poruka poslata: "Nećeš kopati!" I, tačka.

E, a posle je nastala opšta konfuzija po ulicama.

Bilo je puno gluvih telefona, manje onih "smart".

Na kraju skaske - vozovi bejahu blokirani, pa odblokirani.

Čas posla.

Opijeni mogućnošću da se nešto prelomno dogodi - desio nam se - mamurluk. Sveopšti.

Onaj mamurluk kada nisi siguran čija ti je glava na ramenima i šta je uopšte bio plan.

Svima je na vrhu jezika, a niko da se seti.

Ostali su nam veličanstveni snimci skupa kod Terazijske česme.

Posle toga imamo i dokaze rasula.

Šta će se dešavati dalje - ko to zna.

*

Skrolujem po fotkama. Neke zadržavam za uspomenu i arhiv, a neke brišem.

Često se pitam gde odlaze sve te fotografije koje skembamo, obrišemo, uopšte sve poruke koje uklanjamo iz četova, sve što ne želimo da baštinimo.

Sigurno postoji nekakav "oblak" i njegov algoritam koji iz te deponije prerađuje i procesuira podatke iz tog našeg neželjenog "đubreta" postojanja i dejstvovanja.

Sada je već svima jasno da smo na (p)osmatranju. Svaki segment ljudskog ponašanja Veštačka inteligencija analizira, sumira zaključke i primenjuje, promptno.

Uče od nas grešnih, pa se usavršavaju.

Pojavili su se već AI influeseri, TED predavači - uskoro stižu i dijagnostičari i notari.

Duh iz boce je izašao. Srećno!

*

Himna dana mi je Marvin Gaye i "Whats Going On".

Veličanstveni Marvin u ovoj odi postavlja ključna pitanja iz domena biti & postojati, a ritam je takav da ti se kukovi ozbiljno gibaju kroz celu tu zapitanost.

Telo počinje da se opušta uz muziku.

Moto dana glasi: "Kuhinja je za ples".

Plesati dok se sprema nedeljni ručak.

I to neki proveren recept. Nikako eksperiment sa Insta.

Pre sedam dana sam se zeznula. Bio je nejestivo.

Džaba volje, divnih namirnica i uloženog truda - bio je to promašaj sa ukusom "pohovanih moljaca".

*

Ovog puta, iskusno, palim kanal na kome None, italijanske bake - kuvaju razvaljuju, sve jednostavno, a u realnom vremenu - posmatraš proces i ponavljaš. Radiš isto šta i ona.

Odustajem od onih TikTok recepata brze montaže i specijalnih efekata - više na te fore ne padam. A, ne!

Bake Italije znaju znanje - one stvaraju "soulfood" i trebalo bi ih staviti pod UNESCO zaštitu kao kulturno dobro od planetarnog značaja.

*

I, ima taj jedan presladak, Netfliks, kratki dokumentarni film - "Šta bi učinila Sofija Loren".

Preporučujem ga vašoj pažnju - prava je polusatna delicija.

U njemu Nona Nensi (Vincenza Careri) ljubiteljka filmova pronalazi snagu i utehu gledajući filmove Sofije Loren, iznova i iznova.

Jako poučna vinjeta o tome koliko su važne heroine na srebrnom platnu za život i priključenija nas smrtnika.

Na kraju filma njih dve se i sreću i smeju se i plaču zajedno jer život je tako kompleksna, a istovremeno i tako neobjašnjivo lepa pojava.

*

O svemu ovome mislim poslednjeg dana selidbe.

Počinje neko sasvim novo poglavlje u mom životu - prvi dan na novoj adresi.

Podstanari zaslužuju čitav žanr u književnosti jer je to jedan jako specifičan nivo igrice nepodnošljive lakoće postojanja.

A poseban segment ove tematike bila bi kniževnost o selidbama u druge države. To je tek ludilo zapleta svoje vrste. A čini mi se kako se stvari razvijaju u ovoj zemlji tako lepoj, a zarobljenoj - neophodno je što više praktičnih knjiga - kako emigrirati u 100 koraka.

Šta spakovati, kojim redosledom, koje uspomene poneti u fizičkom obliku, koliko srećnih predmeta staviti u ručni prtljag. U šta spakovati mirise doma i u koju formu upakovati osećaj bezbrižnosti?

Valjda se jednog dana pojavi i književni pravac - kako se vratiti u svoju zemlju, pa da čitamo o iskustvima i izazovima povratka kući.

To bi bilo lepo, ali ima do tada dosta da se sanja.

Svanuće jednom i to jutro koje će promeniti sve.