Nedelja je i jesen je stigla u petak, u 8:50h. Maše nam iz daleka. Javlja se da stiže. Na pumpi je. Kupuje modne časopise i puni rezervoar da ima za po gradu. Oćo - mali beli pas je obukao svoju tartan košulju. Spreman je za novu sezonu. Poslednja moda za pasja vremena.
Godine 1988., po upisu na FDU – bejasmo fascinirani što dolazimo posle kolege koji je uz veliki prasak diplomirao tu istu Akademiju u svojoj 21. godini.
„Čudo od mladića“ i pozorišni „vunderkind“.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo – Jagoš Marković.
Postavio je lestvicu visoko – skoro pa nedostižni standard.
Sagu o njegovom jedinstvenom talentu upijali smo i hitali na svaku njegovu predstavu i slušali priče o tome kakav mu je metod rada.
Prepričavale su se anegdote i citirale njegove duhovite rečenice.
Genije je bio među nama.
*
Laskalo je i bili smo ponosni što delimo pozorišnu prašinu sa njim.
Učili smo od njega da je važno biti zahvalan na svakom aplauzu.
Pozorište je znate složen organizam.
Armija ljudi koja mora da radi kao švajcarski sat ne bi li se podigla i spustila pozorišna zavesa.
Ponavljao je iznova i iznova da je „reditelj bez drugih – ništa“.
„Ja sam ispunjen lepotom našeg zajedništva, mene i dalje opčinjava pozorište.“ – govorio je.
*
Opčinjenost pozorištem je širio i na druge.
Mog prijatelja Đ – zarazio je tom ljubavlju.
Nije postojao niti jedan radosniji trenutak u njegovom životu nego kada bi ga Jagoš pozvao na svoju premijeru ili pak (samo) na flašu vina.
Obožavala sam da gledam kako se Đ raduje – usrećivao ga je neopisivo taj jedan poziv.
Oblačio bi najlepše odelo i odlazio u Talijin hram.
*
Sutradan bi mi satima prepričavao svaki detalj.
Bilo je to jedno divno prijateljstvo utemeljeno na magiji zvanoj teatar.
Sad kada Jagoša više nema, a Đ se više ničega ne seća – ostala sam kao svedok da o tome ne budem nema.
Gledam fotografije posle premijere „Glembajevih“ – tog pozorišnog događaja sezone. Osmesi su nam široki, dečji. Lica ozarena. Oči isijavaju obasjanu dušu.
Materijalni dokazi o tome koliko smo samo bili srećni i bezbrižni, a da toga uopšte nismo bili svesni.
Jagošu pao teret treme pa pozira poput supermodela.
*
U ishod rada na ovom remek delu Krleže bio je (pred nama) siguran, ali je te večeri u Ateljeu 212 želeo da čuje kompliment za izbor sakoa.
Hvalili smo i šakom i kapom – i sako i predstavu.
Te 2011., puno smo se smejali uprkos gorkoj piluli stvarnosti koju je najbolje opisao u jednom od intervjua.
„Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, koga je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina“.
*
Retko je davao intervjue, birao je i vreme i mesto i one koji će ga pitati.
Ali je zato katarze posle odgledanih svojih dela svima stavljao u džep.
Sebi je privlačio iskrene ljude.
„One koji će nam reći kad smo najniži deo sebe okrenuli. Mira Stupica je govorila – „ima mnogo nas u nama“
*
Mudra Mira. Ova rečenica odzvanja mi u glavi.
Valja je zapamtiti dok apokalipsa duha i sistema vrednosti buja i preti da nas podavi i ovog ponedeljka.
Jagoš je precizno detektovao sve naše slabosti.
Samoljublje, gordost, volju za moć, samosažaljenje, žaljenje i kukanje.
„Sve delikti spram duše i duhovnosti koja je potpuno prognana.“
*
U amanet nam je ostavio kao direktivu – važnost preispitivanja i strogosti prema sebi.
„Prođe ovaj vladar, prođe onaj vladar, stalno se nešto čeka s njima, i prođe i naš život. Neće nikad doći bolje vreme u kom će doći pravda – ne, to je u nama, to moramo sami. Svi su ti vladari i suvladari pokazatelji našeg kolektivnog delovanja – mi to biramo, mi to glasamo“.
Hvala Ti Maestro na lekcijama.
Sami smo odgovorni za sopstvenu slobodu. I to je – Amin.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare