Piše Luna Lu: Foliranja, bez

Subota, 9h. Činim sve što je u mojoj moći da rasteglim avgust da duže traje.

Teglim avgust, kao kačkavalj u vrućem sendviču.

Čini se da vreme baš opako leti.

Još četiri PMS-a i 2021.

Naopako.

*

Jel moguće to? – pitam se, potpuno šokirana.

Poslednje čega se sećam je početak marta.

I bum – korona. Bum – ekonomska kriza. Bum – 7. jul.

Promena na dohvat ruke, ali avaj, drugi put.

I tras.

Avgust se ozbiljno sprema da kaže – „Bye, bye baby“, toliko od mene.

Septembar se lagano namešta u startnu poziciju iskusnog sprintera.

Tek će on proleteti poput Huseina Bolta u najboljim danima.

Zbunjena sam.

Najlakše je tim rečima opisati stanje moje svesti, priznati, ne zamajavati sebe i druge.

Ne folirati se.

*

Često sam tokom ovog života maštala o tome da imam rupice na obrazima.

Još od malena – to mi je bila opsesija.

Neko mi je rekao kada sam bila dete da se rupice stvaraju kada te tetka ljubi.

Mene očigledno Ljiljana nije dovoljno ljubila, a terala sam je, bilo je kasno.

*

Čini mi se da sam imala te rupice da bih se češće smejala u životu.

Ovako na retkim fotografijama koje posedujem, jer sam oduvek izbegavala fotografisanje – vazda sam namrštena i namrgođena.

Ali sam bar ja – ja, tamo gde se lažno smejem i gde me teraju na osmeh – bolno je za gledati i smehotresno (smešno + potresno).

*

Ne umem osmeh da isfoliram.

Ili se smejem ili sam tužna ili sam besna.

Četvrto stanje – „nisam ništa“ odnosno „nisam prisutna“ (BobDilanovski – „I am not here“.) – pojaviće se u arhivi kasnije, sa godinama i iskustvom.

Naučila sam na dugme da odlutam, negde daleko.

Komanda je – „Nisu tvoji majmuni, nije tvoj cirkus.“

Kada sam spoznala tu poljsku narodnu poslovicu – život je postao mnogo jednostavniji.

Imam čitav folklor jednog naroda da opravda moj OFF.

Hvala Poljaci, braćo i sestre.

Nisam tu. I zaista se vidi da me se ne tiče.

Nema foliraže.

*

Meni su ljudi sa rupicama na obrazima prosto neodoljivi – obožavam da ih posmatram.

Rada sam da im oprostim sve, jer poseduju rekvizit koji im olakšava život.

Jer ja svakako nisam jedina na ovom svetu slaba na njihov bonus – neobični trik prirode.

Mnogo volim da ih zasmejavam ne bih li videla ili kamerom zabeležila taj trenutak kada se rupice pojavljuju.

Uz tu prirodnu pojavu često ide fotogeničnost jer objektiv voli takvu vrstu magije – pokret, promena – Abrakadabra.

*

Za razliku od fotoparata kojeg se užasavam od malena – kameru obožavam.

Snaga i moć pokretnih slika.

Mogućnost da objektiv uhvati nečiji duh i najmanji mig u pokretu.

Na to se ložim, svemoćno oko kamere hvata svaki milisekund pokušaja da se neko folira.

Raskrinkava folirante na keca – odlično je oružje za nas neizlečivo naivne.

Pomaže sanjarima – to je test na kome se pada ili polaže iz prve. Znaju reditelji. I snimatelji. A o direktorima fotografije tek da ne pričam.

Kamera ne prašta – ona eksponira.

*

Da se dobro snalazim ispred kamere shvatila sam tek u poznim godinama.

I dalje, više volim da je držim i da sam iza nje.

Ali, nije mi problem da se pred njom igram i da joj svašta priznam.

Naravno, pitanje je samo ko poseduje pravo na – „final cut.“

*

Ovo doba Instagrama, dugo mi se činilo, uopšte mi ne ide na ruku.

Čak, moglo bi se reći da sam tako zamišljala pakao.

*

Ima ona fantastična scena u „Sopranosima“ – Kristofer Moltisati, u bolnici, opisuje kako izgleda pakao za Italijane, a to je da je svaki dan – Dan Sv.Patrika.

E, bukvalno, tako sam ja zamišljala mrežu gde si relevantan samo ako se slikaš poput edicije – „1001 Maja“.

Bila je u Jugoslaviji, ta gomila slikovnica na temu jedne Maje koja je čas bila na planini, pa na moru, pa u supermarketu, pa u Trstu, pa na klizalištu – Maja je bila hiperaktivna i stalno je bila u drugačijoj situaciji.

Meni se dugo činilo da na toj društvenoj mreži ima mesta samo za „Maje“ i one koje se tako osećaju.

*

I drago mi je da sam proverila da li je u pitanju samo moja predrasuda.

Može se biti na Insta, iako se NE fotografišete.

Da, moguće je opstati, a da NE folirate.

*

Kropovati, odbacivati kontekst i širu sliku i na svoju realnost stavljati filtere znači nešto odbacivati – fejkovati i nemam problem s tim, uživam, sve dok sama to ne činim.

Tu sam možda najbrutalnije iskrena od svih društvenih mreža, mada se iskrenost i #nofilter tu baš i ne nagrađuju u trenutku, instant, ali na duže staze svakako.

Svima je jasno da je teži taj put, ali volim maratone, stranputice – fazon: „kroz šljivike i livade“.

*

I, beležim raspoloženja i faze – sve kako jeste.

Zeitgeist – duh vremena – to mi je žanr.

Samo što je DUHovito.

A duhovito je lekovito.

Obožavam da se ljudi nasmeju, muka postane slatka, a samim tim kada gorčine nema – nije ni muka.

*

O tome da treba da se više smejem prvo sam počela da razmišljam kada sam otišla u Ameriku na stipendiju.

Imala sam 20.

Pre Nujorka i Vašingtona, provela sam najdužih mesec i po dana na jugu – u Južnoj Karolini. E tu vreme stoji. To je Amerika.

*

Tu je kao u tegli džema, lepljivo.

I bubašvabe lete, od vlage su dobile krila.

Tamo vam beli ljudi odmah pokažu koliko su samo tužni što više nema pijace robova. Sa setom pričaju o njoj dok vam pokazuju mermerne stolove na pustom trgu.

*

Bilo mi je strašno tamo, bila je neka dušegupka, osećala sam se klaustofobično.

Nije bilo ni čudo što je tako sve dok nismo seli u auto i krenuli da se vozimo – tada shvatih da živim u zatvoru. Izolovana u pet i po pustih ulica.

Manjinsko belo stanovništvo se ogradilo krek alejama od crnog većinskog stanovništva i kada smo prešli nevidljivu granicu našli smo se u gradu – vreva, ljudi, život, a ne kajgana iz kutije (jaja u prahu) i TV u hacijendi sa bazenom, bez igde ikog.

Svako drugo veče bežala sam sa belačkog „Dedinja“ da idem da gledam „Public Anemy“, pa reviju ranih filmova Spajka Lija ili jednostavno ples na ulici – tada su se pojavili oni ogromni kasetofoni, a sa njima Hip Hop kultura.

Poslali smo i mafine Džejmsu Braunu koji je robijao u zatvoru, sa razlogom, ali je bio blizu. Nadali smo se da se pokajao.

Pričali smo o košarci i ko je jači – Jugoslavija je bila „Unfuckable“.

„Force“.

Sila.

A ja sam plakala u crnačkoj crkvi kao nikad u životu – moj prvi gospel me je pokidao po šavovima.

*

I pored sve te muke – u getu – ti ljudi su bili nestvarno nasmejani.

Svako bi se ljubazno osmehnuo na ulici. Starija gospoda bi uz osmeh podigla malo šešir.

To mi je bilo jako čudno i to sam zapamtila.

Nisam mogla da primenim pri povratku jer je građanski rat bio u vazduhu.

Ništa nije bilo za (o)smeh.

*

Tek pre par godina izučavajući jogu naučila sam od jednog svamija da se osmeh vežba i da je važan jer vetri lobanju i smanjuje pritisak u glavi – hladi vanglu.

Kao neko ko se mnogo zlopati sa prepobuđenim mozgom, nesanicama i strašnim migrenama – krenula sam da osvešćujem to da se smešim ne bi li popravila ventilaciju uma.

I tako se sada smešim ispod maske i ne foliram.

Postalo je deo mene, posle nekih dve godine – kao neki tik.

Zaista je istina da osmeh može da se navežba i vremenom postane doista udobno.

Za vetrenje nemam pojma – nemam dokaze – ali verujem da nešto mozgu radi.

Moguće da je placebo, ali ko bi ga znao.

Važno da mi pomaže, zar ne.

*

Sve u svemu – kada napuniš 50, „Hello From The Future“, ti čitaoče mlađi, shvatiš da nemaš vremena da foliraš ništa.

I da nemaš zašto – a motiv je kod svakog zločina, ali i dobrog dela – najvažniji.

Smešimo se zato na kraju ovog avgusta, ne znajući šta nas čeka.

Bar će mozgu biti lakše, ima li rupice na obrazima ili ne.

Osmeh, u inat i uprkos svemu, o da – foliranja, bez.

*

I #besafe.

Komenari su tu, ako imate nešto za podeliti, izvolite, čitamo se.