Luna Lu Foto: Marko Krunić/Promo

Gugl kaže da mogu mali beli psi da se vozaju u gradskom prevozu, van špica. Odlučih da ovo proverim u praksi. Na stanci mi je žena rekla da vozač ima diskreciono pravo da nas izbaci - bilo da mu se hoće ili ako neki putnik prijavi. Poželela nam je sreću. I zaista je bilo sve skoro pa savršeno - samo je grejanje radilo na 28 stepeniC. I evo ga Oćo, iscrpljen - spava sve u 16 - bio je na izletu u Tropima.

Mir na planeti počiva u miru.

Brutalnost krvavog pira – uznemirava.

Istovremeno, jesen kao proleće za iskusne u punom sjaju. Miholjsko leto je prosto veličanstveno.

Izborna kampanja se zalaufava.

U prljavoj igranci udaraće se ispod pasa i u cevanice.

Da li će apstinenti – apstinirati? Sam Bog zna.

*

Zanimljivi filmovi su u ponudi „Slobodne zone“.

Traže se kostimi za Noć veštica.

Najbolje bi bilo da se kostimiramo u mudre osobe – niko nas prepoznao ne bi.

Krckamo poslednje dane oktobra – nadamo se najboljem u novembru.

A jednog davnog novembra 1994. – po sunčanom danu provela sam nekoliko najneobičnijih sati u šetnji napuštenim grobljem sa personom pod imenom Merlinka.

Bilo je to u Novom Sadu.

Radili smo na filmu „Marble Ass“ Želimira Žilnika.

*

U „Žutoj kući“ vršile su se poslednje pripreme za snimanje komplikovane scene klanja jedne kozice za koju smo mislili da je jarence. Do dana današnjeg nemam pojma da li je bila koza ili jare.

Doveli su profesionalnog koljača. Scena je morala da se snimi iz prve jer budžet za film nije postojao tako da je ta životinja morala iz cuga da da svoj život za kinematografiju jedne zemlje koja se raspadala u građanskom ratu.

*

Merlinka me je uhvatila za ruku i rekla – „Bežimo odavde!“

„Mrzim smrt“ – rekla je i tako smo završile u laganom begu. Kada smo se našle na groblju rekoh – „Za nekog ko beži od smrti vrlo čudno mesto za sakriti se.“

„Mirne smo – među anđelima smo“.

I tako je počeo niz naših nebičnih slučajnih susreta.

Ona je bila u štiklama, a ja u vojničkim cokulama.

Kasnije sam je često viđala na Kališu gde sam šetala psa.

Ali, nije bila Merlinka – bio je Vjeran.

*

Živeo je i radio u Planetarijumu ispod crkve Ružice.

Na sagovornika je ostavljao snažan utisak.

Bio je lep muškarac o čemu svedoči i njegova uloga u kultnom filmu „Lepe žene prolaze kroz grad“. Tako je i počela njegova saradnja sa Žilnikom.

Imala sam dvadesetak godina i njegova pojava mi nije bila čudna.

Tada smo svi bili različiti i to je bila tada naša furka.

Bio je autentičan Zemljanin. Autohtona vrsta. Neobičan cvet u božjoj bašti. Priznajem nikada nismo pričale o Merlinki. To šta se dešavalo noću i njegove avanture po Picinom parku nisu predstavljale predmet mog interesovanja.

*

Pitala sam ga jednom da li se boji – misleći na to okruženje s obzirom da su ulice tih godina bile piste za reviju ličnog naoružanja.

Odgovorio mi je da se ne plaši – ali, konkurencije.

Uopšte nije percipirao da se pitanje odnosilo na „klijente“. Više ga je mučilo to što je bio pod pritiskom da „modernizuje“ svoju estetiku. Narodne pevačice su tada postajale uzori kako mladima tako i seksualnim radnicama. Njegove „koleginice“ su pokušavale da što više zaliče na novostvoreni fenomen „folk zvezde“.

On je želeo da zadrži svoj treš luk i brzo je promenio temu.

To ga je činilo se baš opterećivalo.

*

Teme o kojima smo najčešće pričali kada bi za to bilo vremena bile su astronomija, astrologija i potencijalni razlozi zašto smo to što jesmo kakvi jesmo uopšte tu, u tim vrlo strašnim istorijskim okolnostima u ovoj zemlji na Zemlji.

Na jedinstven način je povezivao vasionu i ljude.

Zamislite da živite u Planetarijumu i da su vam nebeski svodovi dostupni svake noći.

Zvezde su bile njegova specijalnost.

Sa svemirom na ti.

*

Vjeran je bio istovremeno i sarkastičan i poetičan.

I mračan i duhovit.

Sve je tada bilo tama, tih devedesetih – tako da mi je njegov crni humor bio zabavan.

Živeli smo eru Tanatosa.

I verujem da sa neba posmatra celu ovu priču sa spomenikom – parom roza štikli „Broj 43“ postavljenim njemu u čast. A potom razbijenim u paramparčad. Od spomenika ubijenom biću do spomenika koji opominje da se ubijanje neće zaustaviti. Ubiće se i sećanje na njega i njemu slične. To je poruka. Na žalost ne bi ga iznenadila. Sa mržnjom je živeo. Iz mržnje je ubijen. Ljubav je ono što nikada spoznao nije. Ljubav bi ga zaprepastila. I volela bih da ju je među svojim omiljenim anđelima našao. Konačno.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare