Piše Jelena Bulajić: Kako vas nije sramota?

Jasno je da ovaj slučaj od početka intrigira javnost, kako zbog teških dela o kojima je reč, tako i zbog prepoznatljivosti njegovih aktera. Već je mnogo toga napisano o tome kako je ova priča otvorila vrlo važna, ali i neugodna pitanja na koji način se u Srbiji tretiraju žrtve silovanja, kako se prema njima odnosi okolina, mediji i šira javnost, pa i sam sistem.Činjenica da je mlada glumica pristala da o užasnom i traumatičnom događaju priča javno i tako ustane protiv jednog do tada, bar za širu publiku, neprikosnovenog autoriteta u toj oblasti, već sama po sebi digla je javnost na noge.Međutim, celu situaciju od početka dodatno čini mučnom ponašanje optuženog i njegove odbrane. Znam da optuženi ima pravo da se brani kako hoće, pa čak i da laže, a i od nekoga koga terete za tako monstruozna dela prema maloletnicama ne očekujem nikakve obzire.Poznato mi je i da advokati imaju različite strategije odbrane, pa me ne iznenađuje to što Aleksićev branilac, kako prenose mediji, pravi cirkus tokom saslušanja nizom neumesnih pitanja, zbog kojih je sudija morao čak da mu zapreti da će biti udaljen iz sudnice. Mada ne mogu da se ne zapitam veruju li pojedini advokati da bi u ovako delikatnim slučajevima ipak trebalo sami sebi da postave određene granice, ako ne zbog nekog osećaja ljudskosti, onda bar zbog imidža u javnosti.Međutim, ono što me svaki put kada se povede priča o ovom slučaju iznova prenerazi je količina takozvanih posmatrača relativizatora, koji znaju sve najbolje.Znani i neznani imaju milion retoričkih pitanja u vezi sa ponašanjem žrtve. Od onog već čuvenog i izlizanog „zašto se nije branila, vikala, urlala da je neko čuje“ do krajnje neumesnog „zašto nije odmah prijavila, rekla nekome, izašla u javnost“.Dodatni segment odvratnosti u tim nastupima jeste kada su glavni akteri žene. To su one „žene, majke, kraljice“ koje najbolje znaju sve o svemu.One znaju kako bi se branile i kako bi se odbranile, kako bi digle uzbunu i odmah prijavile. One se smatraju pozvanima da preispituju ponašanje žrtve: „zašto nisi uradila ovako, kako si se obukla, kako nisi prepoznala ranije da će to da se desi“.... Znaju i da bi kod svojih kćerki sigurno prepoznale da su imale takvo traumatično iskustvo i uvek su pune spremnih odgovora: „ja bih to tako ili ovako“.Uvek kada ih slušam, iznova se upitam da li su svesne šta rade takvim nastupima i da li znaju koliko to uništava ionako krhko poverenje koje žrtve imaju u okolinu i sistem nakon takve traume. Da li razmišljaju da kroz takav njihov nastup napadnuta osoba ponovo proživljava ono što joj se desilo?Kako smo postali takvi? Zašto mislimo da znamo sve o svemu i imamo potrebu da osuđujemo žrtvu verujući da se nama takvo nešto nikada ne bi desilo? I odakle nam uopšte potreba da svojim kvaziznanjem i iskustvom sve relativizujemo ne vodeći računa koliko to može da povredi ljude oko nas?Sigurna sam da je toga bilo i ranije, ali je, nažalost, bilo manje žrtava spremnih da istupe protiv svojih zlostavljača, pa ni naši relativizatori nisu imali priliku da dele svoje „savete“.Međutim, ako nam je tehnološki napredak omogućio da budemo upućeniji u mnoge stvari više nego naši preci, da uz nekoliko klikova saznamo nešto za šta su ranijim generacijama bili potrebni dani, kako nismo uspeli da iskoristimo to znanje da postanemo bolji ljudi.Za relativizatore tuđe muke uvek i samo komentar sa početka: „Kako vas nije sramota, ako znate za sramotu?“