0
Retki su likovi, stvari i uspomene iz naših života koje u proteklu deceniju nije svojom zloupotrebom zaprljala naprednjačka propaganda. Doskora to je bila i dečja igrica "Čoveče, ne ljuti se", dok se njenog naziva nije setio vlasnik Pink imperije.
Željko Mitrović je uz pomoć veštačke inteligencije stvorio video-snimak Dragana Đilasa u kome lider Stranke slobode i pravde vređa kolege iz opozicije i građane. Pošto je to zavrteo po društvenim mrežama i svojim medijima, Mitrović je objasnio da je u pitanju zabavno-satirični projekat pod nazivom „Čoveče, ne ljuti se“. Tako je u blato bačena i jedna bezazlena igra našeg detinjstva.
Sam Đilas je najavio tužbu protiv vlasnika Pinka pa će se sud baviti time dokle ide satira. Sudije će meriti kada više nije smešno što se uzme nečiji lik i glas, u usta mu se stave uvrede i laži i za to optuži vlasnik tog identiteta.
Konkretan slučaj će valjda nekada dobiti sudski epilog. Srbija je usvojila etičke smernice za razvoj i upotrebu veštačke inteligencije, gde se jasno navodi i zaštita podataka o ličnosti u koje spada i fizički izgled i glas, kao i zabrana činjenja štete.
Međutim, složićemo se da sudska zaštita i pravda nije nešto na šta prosečan građanin može u našoj zemlji da računa. Na nju su dugo čekali prevareni kupci višestruko uknjiženih stanova i brojne žrtve bahatih vozača, pa ne vidim zašto ne bi i oni kojima se „satirično“ poigrava veštačka inteligencija.
Još ako novu alatku modernih tehnologija u svoje ruke uzme medijski moćnik blizak svakoj vlasti, jasno je da će sud dugo vagati, ako uopšte išta i izvaga.
Ako je Željko Mitrović nešto oduvek znao, to je da se svakoj vlasti i centru moći prikaže kao koristan i višestruko upotrebljiv.
Na njegovu kameleonsku biografiju zgodnu svima koji se ustoliče u Predsedništvu nije potrebno mnogo trošiti reči.
Mada se sa pandemijom više okrenuo ka nauci, pravilnije rečeno kvazi-nauci, srpski Ilon Mask, kako sam sebe navodno voli da naziva, imao je nedavno istaknutu političku epizodu.
Posle čuvene ozonizacije krvi, za koju je tvrdio da je način borbe protiv kovida, hodanja po vodi i letenja na skejtu uz pomoć turbo mlaznica, vlasnik Pinka se pre dve nedelje prizemljio na terenu diplomatije.
PROČITAJTE JOŠ
Godinu i po dana od početka rata i svakodnevne proruske propagande, neko na Pinku je otkrio da je Kijev u Ukrajini i da je Moskva napala jednu nezavisnu i međunarodno priznatu zemlju. Kao pravi medijski profesionalci poslali su u Ukrajinu i svoju novinarsku pesnicu da brojnom ružičastom auditorijumu objavi koliko je strašna ruska agresija.
Negde u isto vreme, sam Mitrović je defilovao kroz Beograd u automobilima okićenim srpsko-američkim zastavama, oživljavajući na taj način drevnu ljubav Beograda i Vašingtona.
Zlobnici tvrde da se tako spasio čuvene američke crne liste na koju je dospeo njegov blizak prijatelj Aleksandar Vulin.
Ne znam šta je bio stvarni razlog Mitrovićevog kopernikanskog obrta, ali me i ne interesuje previše.
Ono što znam, a verujem da bi svi ozbiljni građani ove zemlje trebalo da postanu toga svesni, je javna tajna Mitrovićevog uspešnog kameleonstva.
Vlasnika Pinka u igri svih ovih godina drži činjenica da njegova medijska imperija ima ozbiljnu armiju televizijskih sledbenika, kojoj je on u svakom trenutku spreman da podvali priču važnu formalnim i neformalnim centrima moći.
Tako prosečnom građaninu Srbije targetiranje i progon političkih neistomišljenika Mitrović „prodaje“ kao demokratsku debatu, rijalitije pune nasilja kao zabavni program, amnestiranje počinilaca ozbiljnih krivičnih dela kao jednakost zakona za sve. Kroz njegove naočare beda i neimaština predstavljaju se kao put ka ekonomskom prosperitetu, kič i pornografija kao kultura i zabava. I uz sve to nam onako kao šmekerski poručuje „Čoveče, ne ljuti se“.
Dragi moj čoveče, ako to sve zaista nije dovoljno da se napokon naljutiš, ovoj zemlji zaista nema spasa.
****