Piše Ivan Mrđen: Zašto ćute pametni?

Moj prijatelj Milan Miodragov Pajević je u subotu zaokružio sedmu deceniju života. Za razliku od Mirine i moje kume Spomenke Arbutine koja je isti jubilej obeležila prvim padobranskim skokom, ovaj sve poznatiji pisac (i inženjer, na šta podseća njegov izdavač “Prometej”), nije učinio ništa tako spektakularno.

Bar na prvi pogled, jer mnogi misle da nije slučajno što je Pajević baš ovih dana, uz početak rada novog saziva Narodne skupštine, postavio jednostavno pitanje: Zašto pametni ćute? Govor profesora Vladete Jankovića na konstitutivnom zasedanju parlamenta i reakcija naprednjačkih “nervoznih poštara” čitavu priču učinili su znatno atraktivnijom.

Iako nas je M. M. P. tom prilikom podsetio na jedan tekst iz “Politike” od pre šest godina, od autora za koga je samo navedeno da je “profesor univerziteta”, i danas su više nego aktuelna zapažanja da je “kod nas, po brojčanosti, a i po agresivnosti, glupost dominantna, na ulici, na poslu, u saobraćaju, u politici, u parlamentu…”

Reč je o gluposti, koju je profesor Vladimir Prvulović označio kao “posledicu prirodne obdarenosti, skoro talenta, moždane insuficijencije, nedostatka obrazovanja ili prosto, ničim izazvane umišljene ‘pameti’ da se agresivno nasrće na one koji drugačije misle”.

U takvom ambijentu nije nelogično što profesor Janković najavljuje da će u radu parlamenta učestvovati “po svom najboljem znanju i umeću”, kako glasi zakletva koju je položio, ali i da će se povući ako se pokaže da “takav napor nema smisla”, odnosno ako poslanici vlasti nastave sa “verbalnim nasiljem, ličnim uvredama i gadostima kakvih je bilo u prošlosti“.

On je na taj način odgovorio i na Pajevićevo pitanje, ali bih ga zamolio da ne žuri sa kopljem u trnje. Kad pametni zaćute, šta nam ostaje?!