Piše Ivan Mrđen: Welcome to Serbia

Ne bih voleo da se pokaže da ima neke simbolike u tome što je prvi javni događaj na koji sam otišao posle 125 dana izbivanja iz Srbije bio odlazak na Novo groblje. Iako sam zakasnio na ispraćaj za kremaciju moje drage koleginice Nadežde Gaće (1949-2025), siguran sam da mi ni ona to ne bi zamerila.

Nenaviknut na svakodnevne proteste, njihovu logistiku i satnicu, zatekao sam se osam minuta pre podneva u tramvaju kad su gimnazijalci iz Šeste i maturanti iz Geodetske blokirali Bulevar kralja Aleksandra u blizini “Lipovog lada”.

Kolona do “Cvetkove pijace”, svi mirno sede i čekaju da prođu tih sada već šesnaest minuta odavanja počasti žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata, zbog koga se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu. Samo neki đilkoš u jednim jedinim kolima otvorio prozore i pojačao muziku, ali se i to utišalo kad su iz okolnih vozila počeli da izlaze nakostrešeni sugrađani. I naročito sugrađanke…

I ja izađoh na ulicu, pa polako duž šarenog niza tramvaja, još neofarbanih u nemanjićko plavo, stigoh taman na “slava im”. Tek toliko da uzviknem “bravo, deco”. I u moje i u Nadino ime, zbog svih onih “godina koje su nam pojeli skakavci”, godina izneverenih nada početkom ovog milenijuma, zbog čega smo se ponovo obreli u kandžama crveno-crne koalicije.

Radili smo zajedno u “Borbi” i “Našoj Borbi”, sarađivali u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, ne samo dok je ona bila predsednik, viđali se u redakciji “Novog magazina”… Uz sve to, Nadi i Goci Suši ću večno biti zahvalan što mi je za 2012. godinu dodeljena novinarska Nagrada grada Beograda, dok je to još nešto značilo.

Kad sam nešto kasnije ušao u tramvaj prema Vukovom spomeniku, zadesio me je telefonski monolog nekog mog ispisnika, koji je nekome pokušao da objasni šta se upravo događalo. Pa reče, pazite sad ovo: “Sve je to zavedena omladina. Tako je sto hiljada mladih Nemaca tri’esšeste došlo na otvaranje Olimpijskog stadiona u Berlinu, sve verujući u budućnost i napredak, a znamo šta ih je posle snašlo”…

Ako bih u tri reči trebalo da objasnim čitavu Nadinu karijeru to bi zaista bila borba protiv fašizma. I kao sistema, i onog u glavama prosečnih konzumenata propagandnih medijskih sadržaja.

* * *

S druge strane, zaista ima neke simbolike u tome što je prvi javni prostor u koji je otišla moja Mira posle 125 dana boravka u Melburnu i Dubaiju bio jedan od obližnjih supermarketa, gde je imala “bliski susret treće vrste” sa nekoliko vanzemaljaca iz ružičaste galaksije.

Sve je počelo tako što baš ispred nje na kasi neka komšinica nije htela da plati omanju kutijicu sa ne više od pola kile čvaraka. “Sramota, za ovo malo čvaraka sedamsto dinara”, zagalamila je žena, tu negde u godinama pred penziju.

I sama zgranuta činjenicom da su mleko, jaja, zejtin i pileći bataci skuplji nego u Dubaiju, gde je koliko do juče išla u “Carrefour”, moja draga supruga je dobacila “to vam je omogućio vaš Vučić”, na šta je usledila galama u stilu “a šta vama, gospođo, smeta Vučić, napunili ste kolica dok pošten narod nema ni za čvarke”, “nije on kriv, krivi su trgovci”, “da nećete da se vrate oni kad ni za ‘leba nismo imali”…

* * *

“Ono što trenutno vidimo nije odmeravanje snaga suprotstavljenih tabora Srbije. Jedan čovek bi hteo da to tako izgleda. Da to bude slika dve animozitne strane Srbije između kojih lete kamenice konflikta, njemu potrebnog kao vazduh koji diše. Daje sve od sebe da to tako i bude, bez toga je ne samo nenadležan nego i nebitan”, napisala je ovih dana moja prijateljica Vesna Laudanović.

Ali, zapravo ne samo da ne postoje dva apsolutna tabora, tj.naši i njegovi, već je ovo slika sa koje se može dominantno pročitati jedan drugi sukob. Sukob potpuno lične psihosocijalne patologije i javnog zdravlja Srbije. Ovde je jedna nelečena dijagnoza projektovana i bačena na čitavo društvo.

I ono je, nažalost, pod pritiskom medijske manipulacije i priručnog koruptivnog oruđa podleglo u jednom značajnom periodu. Nenadležni je na koncu ipak formirao dve strane. Svoju podgojio i naoružao. Učinio je privlačnom i isplativom mnogima u njegovoj neposrednoj blizini…

Ali to nisu oni koji se klackaju tramvajima ili nemaju ni za čvarke!