0
Evo me konačno u Beogradu. Ne patim od sindroma zvanog “džet-leg”, ali će mi ovog puta trebati neko vreme da se posle četiri meseca lepog života priviknem na “sve ovo”, čega, of course, ne bi bilo da nemamo i “predsednika svega ovoga”. Što me je već prve dve večeri zapljusnulo neverovatnom količinom ničega o nečemu i koječega o ničemu...
Tako se odmah vratilo osećanje, koje me već godinama rastužuje, da ovde više ništa nema smisla, počev od ovog mog svakodnevnog pisanja pa do toga da mnogo ljudi traži pribežište u nekakvim oazama, bilo fizičkim (moja baštica, moj plac, moja soba…), bilo duhovnim (moje pesme, moj roman, moji aforizmi…).
Ovi drugi me neodoljivo podsećaju na sintagmu “izbeglice iz besmisla” iz Balaševićeve pesme “Provincijalka”, ona “gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih”, on “usamljeni galeb iznad mora osrednjih”… Pomenuh taj izraz nedavno, pravdajući se zašto iz Melburna i Dubaija pišem o nekim sasvim običnim temama, sada i ovde to me je odmah podsetilo na misao čuvenog italijanskog novinara i pisca Korada Alvara (1895-1956): „Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednom društvu je sumnja da je uzaludno živeti pošteno!“
Kad se iz politike to prelije na sve druge sfere javnog i privatnog života, a to se već godinama događa u Srbiji, onda se postepeno javlja sumnja u sve, od toga ima li smisla tradicionalno „kućno vaspitanje“ kad je mlađarija prikačena na elektroniku svake vrste do toga koliko vredi i kakva vajda od umetničkog stvaralaštva. Posebno ako ono nije upregneto u guslanja na temu slavne prošlosti i svih mogućih mitova „nebeskog naroda“…
PROČITAJTE JOŠ
Zato nisam znao kako da odgovorim mom prijatelju Andriji Dodigu, koji me je zamolio za pomoć u poduhvatu da njegov roman „Quizus“, objavljen sada već daleke 2012. godine, pretoči(mo) u monodramu. Na njegova konkretna pitanja (kome bi mogao da pošalje prerađeni tekst, koliko bi tu mogao da pomogne naš zajednički prijatelj poznati glumac, imam li kontakte sa koleginicama i kolegama koji sad po medijima „prate“ pozorišna dešavanja…) – meni se nametalo samo jedno kontra-pitanje: Čemu sve to?!
Dodigov roman je svojevremeno predstavljan i kao „fantastičan priručnik za buduće učesnike televizijskih kvizova“, pa bi verovatno imalo nekog opravdanja njegovo aktuelizovanje i osavremenjivanje, sada kroz neku drugu umetničku formu. Tim pre što su, kako čujem, kvizovi opet veoma popularni na svim najvažnijim ovdašnjim televizijama…
Toliko toga nije ni postojalo kad je njegov glavni junak Alek vodio svoje bitke sa sveznajućim Genijem, od ajfona do kovida19, Novak Đoković je tada imao samo tri grenslem titule, Totenhem je još igrao na Vajthart lejnu, za Dariju Kisić niko nije čuo ni u njenoj zgradi, a Bratislava Gašića su preporučivali kao dobrog keramičara…
Upravo to što sam brzinom misli stigao do kojekakvih opskurnih likova na srbijanskoj političkoj scenu pojačava moju strepnju da bavljenje nečim sasvim običnim i normalnim gubi svaki smisao. Zato ću se još nekoliko dana vaditi na „džet leg“, kao spava mi se, nije mi ni do čega…
Što bi rek’o onaj Čačanin, zadnja pošta London, „I just wanna sleep forever, I like it better when I dream“. To nije samo ovdašnja pesma za predstojeći „Eurosong“, to je himna uspavane Srbije!
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?