Već godinama, početkom avgusta imamo manje više iste političko-scenske igrokaze, sa istim glavnim akterima, menjaju se samo mesta, specijalni efekti i broj godišnjice „Oluje“, kad je u leto 1995. godine iz Hrvatske proterano više od 200.000 njenih građana srpske nacionalnosti.
Najčešće se to događalo u zemunskom naselju Busije, koje su najbolja paradigma takvih neveselih skupova, jer je većina prisutnih svojevremeno poverovala da je granica Srbije zaista na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, da bi ih potom po zemunskim livadama, pa i u naselju Busije, „zbrinuli“ oni koji su ih u to ubeđivali.
Sad čitam da je predsednik svega ovoga izjavio kako on tako nešto nikad nije govorio, što na različite načine ponavlja od oktobra 2008. godine, kad je se iz ljutog radikala presvukao u pomirljivog naprednjaka.
Nema veze, ko će još da pamti da je deset godina ranije, tačnije 26. maja 1998. na BK televiziji, rekao: „Jednako je srpska otadžbina u Kninu, Okučanima, u Jasenovcu i po toj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica“.
Zato je valjda na Otadžbinskom kongresu Srpske radikalne stranke 23. junuara 2000. govorio kako „sad mnogi sa podsmehom kažu gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica, odnosno gde su danas srpski radikali u tim srpskim mestima“. I zagrmeo: „A mi ni tada, k’o i danas, nećemo ništa što je tuđe, hoćemo samo ono što je naše srpsko, a to jesu i taj Karlobag i Karlovac, i Olulin i Virovitica i sve te srpske zemlje.“
Osam godina kasnije, kad je trebalo predstaviti se zapadnim mentorima u jagnjećoj koži, ide druga ploča, ali i to na neki način potvrđuje učešće u organizovanom zaluđivanju nesretnog srpskog življa po Krajini, Lici, Baniji i Slavoniji.
„Kad kažete Karlobag-Ogulin- Karlovac-Virovitica, vi, u stvari, pričate o Splitu, Visu, Šolti, o mestima gde više ne živi nijedan Srbin. Pa nisam lud da pričam da će Split i Makarska biti Srbija. To što smo Toma Nikolić i ja prestali da pominjemo granice Velike Srbije, nije zato što su nam je to, kako su pisali mediji, jedna američka lobistička firma savetovala da promenimo imidž i da nikako ne podsećamo na radikale koji su se pozivali na granice Velike Srbije“, u „Politici“, 18. oktobra 2008. godine.
Nešto kasnije, 30. oktobra iste godine, sada već napredni naprednjak za agenciju Beta izjavljuje: „SNS smatra da linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica nije linija naše stranke, jer je nerealna i neozbiljna.“
Pet dana kasnije, već je i sam poverovao u tu neistinu, pa je na B92 rekao: „Besmisleno je tvrditi da Karlobag pripada Srbiji ili da će joj jednog dana pripasti. Linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica nije linija srpskih naprednjaka, jer je nerealna i neozbiljna. Iz mojih usta nikada niste čuli za tu granicu, nikada!“
Sve ove citate prepisao sam iz poluzabranjene knjige Slaviše Lekića (1959-2021) „Svaka čast Vučiću“ („Statusteam“, Beograd, 2015), koja je odštampana i nekako stigla do manjeg broja čitalaca, ali ne i do knjižara.
Kad smo već kod knjiga, pa još onih čiji su autori moji prerano preminuli prijatelji, ja već godinama u ovo vreme predlažem da se pre patetičnih priredbi makar pročita knjiga „Sudbina Krajine“, koju je sjajni novinar i urednik, ratni dopisnik „Borbe“ iz Knina, Srđan Radulović (1957-2012) objavio (izdavač „Dangraf“, Beograd) u januaru 1996. godine, dakle samo nekoliko meseci po okončanju višegodišnje agonije zvane „Republika Srpska Krajina“.
“Da li je Knin morao pasti za 24 sata, zbog čega je izostala vojna pomoć iz Republike Srpske, ko je izdao naređenje za evakuaciju stanovništva, zašto nije izvršeno naređenje o artiljerijskim i raketnim udarima po ciljevima na hrvatskoj teritoriji… Ova pitanja biće još dugo aktuelna. Dosadašnji pokušaji da se odgovori na njih imali su uglavnom dnevnopolitičku upotrebnu vrijednost” – napisao je cenjeni kolega, koji je karijeru završio kao glavni i odgovorni urednik NIN-a.
Možda bi organizatori ovih avgustovskih komada sa plakanjem i pucanjem tada malo više razmislili, makar o sledećem pasusu: „Na ‘pomeranje’ stanovništva i slabljenje borbene motivacije boraca uticale su političke prilike u Krajini, stalni sukobi krajinskih lidera, vojni porazi praćeni brutalnošću hrvatskih trupa, porazi Vojske Republike Srpske, posebno gubitak Bosanskog Grahova, indiferentnost Miloševićeve vlasti u Srbiji, neispunjeni snovi o ujedinjenju svih srpskih zemalja…“
Srđanu je 2012. godine posthumno dodeljena Nagrada za životno delo Udruženja novinara Srbije, a njegov opis poslednjih sedam dana “kninske države” nudi sve odgovore na postavljena pitanja, koje kako danas stvari stoje – nema ko da čuje:
“Padom Grahova krajinska vojska dobila je desetine kilometara novih linija fronta i to na području gdje do tada nije bio angažovan nijedan krajinski vojnik.”
“Krajinski vojnik je čitavo vrijeme rata jednim okom čuvao granicu, a drugim gledao kako će obraditi njive i imanje da bi prehranio porodicu.”
“Sudbina zapadne Krajine, a time i RSK, mogla se naslutiti po razvoju događaja, nakon pada Grahova. Narednog dana, 29. jula predsjednik RSK Milan Martić izlazi pred kamere kninske televizije i izjavljuje da se čuo sa predsjednicima Srbije i Republike Srpske. Miloševiću je poručio, kako je kazao, da ‘Srbija sve ovo ne može ravnodušno posmatrati’, a sa Karadžićem se dogovorio o ‘jedinstvenom vojnom nastupu u odbrani srpskih zemalja’.”
“Sledećeg dana u Knin stižu patrijarh srpski Pavle, Ratko Mladić, kapetan Dragan… Prvi je govorio pred nekoliko stotina okupljenih, drugi je već sutradan otišao za Drvar, a kapetan Dragan je proparadirao Kninom u uniformi i otputovao za Beograd.”
“Sve manje bilo je Krajišnika koji su vjerovali ohrabrujućim porukama, pogotovo nakon ‘preseljenja’ krajinske Vlade sa premijerom Babićem i većinom ministara u Beograd, navodno zbog priprema za žensevske razgovore sa hrvatskom delegacijom.”
Posebno je dragocena Srđanova analiza šta je rukovodstvo Krajine u Kninu, svedeno na fizičko prisustvo predsednika Martića, navelo da donese odluku o evakuaciji? Silina hrvatskog atriljerijskog udara na Knin, saznanje o prodoru hrvatskih snaga iz pravca Grahova, koje nisu tokom napada ometane od vojske RS, izostanak naređenja generala Mila Mrkšića da se tuku ciljevi u dubini teritorije, čime je pretio po preuzimanju komande na Vojskom RSK, lažna saopštenja “u ime krajinskih vojnih i civilnih vlasti” da se stanovništvo evakuiše, ostavljanje koridora za kretanje više od 200 hiljada Srba , preko Banjaluke, ka Beogradu…
“Iza njih su ostajali, kao sumorni putokazi, vozila, traktori, motokultivatori, čiji motori nisu izdržali put, grobovi onih čija srca nisu izdržala suočavanje sa odvajanjem od ognjišta i nezapisana mjesta rođenja novorođenih na usputnim livadama. A u Krajini su se množili grobovi onih, pretežno nemoćnih, koji su ostali i broj opljačkanih, zapaljenih i uništenih kuća…” – tako je govorio Srđan.
I tada, i za sva vremena!