Piše Ivan Mrđen: Svašta treba za dobar brak

Sve je počelo 2007. godine, kad se naš “dan D” poklopio sa velikom proslavom mog hiljaditog komentara na prvoj strani beogradskog dodatka “Blica”, upriličenom u mom tada favorite restoranu “Palilula”, kad sam napisao:“Kad vas neko nervira ili vam je teško, znajte da ima neko kome je deset puta teže i gore nego vama. Danas je tačno hiljaditi moj komentar na ovom mestu, a slučajno se podudarilo da mi je danas i godišnjica braka. Ako sam vas u ove tri godine i tri meseca nervirao ili vas, kako se to sad kaže, smarao, pomislite samo kako je mojoj Miri, koja me, ovakvog kakav sam, trpi već 33 godine.”

Godinu dana kasnije (2008.) detaljno objasnio zašto nam je važan taj 12. septembar 1974. godine:„Na današnji dan pre 34 godine moja Mira je spakovala svoje stvari i iz luksuzne porodične kuće na Dedinju prešla da živi sa mnom u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu. Putujemo nas dvoje još malo pa tri i po decenije kroz svoje i živote naše dece (sada i unučića), a taj vagon i dalje stoji na placu pored čuvene kafane ’Stara trešnja’ u Ulici Petra Lekovića, da nas, kad god pomislimo da nam je teško i da se nalazimo pred nerešivim problemima, podseti odakle smo i sa koliko optimizma krenuli u zajednički život.”

Taj naš zajednički život sam naredne godine opisao definicijom braka, koju su mnogi zapamtili i prihvatili kao formulu za uspeh i dugovečnost:„Tada nismo znali, ali smo vremenom naučili da je za dobar i dugotrajan brak najvažnija umetnost pakovanja sitnica u velike kutije, tako da se ništa ne ošteti a svaka uvek bude na dohvat ruke.“* * *Narednih godina sam ovu rečenicu prepakivao i proširivao, ali nikad nisam bio svestan koliko različitih stvari stane u brak kad traje kao Mirin i moj, još dvanest meseci pa punih pola veka. Na to me je ovog vikenda podsetio neko ko “iksuje” kao “Uspeh Petrović”, a za sebe otvoreno kaže da je “Drugosrbijanac”.On je u mnogostruko lajkovanoj, deljenoj i reiksovanoj objavi naveo listu proizvoda koji bi mogli da pojeftine zbog predsednika svega ovoga (u daljem tekstu: PSO), pa se i ja prisetih svih tih stvari iz naših starih kutija. A to su: sirište, cinkvajs, kamen za pete, grickalice za nokte, ukosnice, boja za šlag, “kretino”, rogač, klice žitarice spelte, rajsnedle, gumice za tegle, zarezač, “vedoki” začin, štirak i popularni “žele zeka”!A onda su krenuli komentari tipa “zna li se šta za celofan”, pa sam se prisetio i proizvoda bez kojih nema pravog domaćina, kao što su “garvan”, “pitralon” (može i “brion”), vešplav, sodavoda, gurtne, imalin, sito za odvod, nepovratni ventil, vinobran, lastiš, “limuntus”, klaker…Blago nama, kad sve to pojeftini, plus onih “obaveznih dvadeset” kojih koliko sutra neće biti ni u jednoj prodavnici, čak i ako se moji ispisnici masovno sete onih “divnih dana korone” kad su mogli u supermarket od četiri do šest sabajle. Toj navali ironisanja posle PSO-ovog “najgoreg telešopa u istoriji” nije odoleo ni književnik i narodni narodni poslanik Siniša Kovačević (ovo dvaput “narodni” je da ne zaboravimo iz koje je stranke):“U sledećem obraćanju on će obavestiti javnost da su pojeftinile jučerašnje novine, konopac za sušenje šarenog veša, prašak protiv krompirove zlatice, diplome i doktorati na nekim važnijim fakultetima, karte za metro i brodski ankeri. Kad se sve to uproseči sa onim što narod kupuje ode inflacija kao da je nije ni bilo!”* * *Kad smo moja Mira i ja u tom starom vagonu počeli da zajedno maštamo o boljem životu, imali smo samo moju pripravničku platu u “Večernjim novostima”. Tamo je, što sam javno rekao i prilikom već pomenute proslave u “Paliluli” moj novinarski uzor bio Jovan Hadži-Kostić, urednik čuvene rubrike “Tako Reći Nezvanično”. (Kojoj nos iznad “govana u mimohodu”, kako je govorio Radovan Treći, poslednjih godina nekako drži moj prijatelj Bojan Ljubenović).Elem, jednom je, sredinom sedmadesetih, legendarni Joca napisao: “Čitam u novinama da poskupljuju struja, meso, mleko, brašno, šečer, ulje, gradski prevoz… A onda na istoj strani vidim da je pojeftinio prevoz prekookeanskim brodovima, ali samo rasutog materijala. Pitanje za nadležne drugove: Koliko tona peska treba da ‘šibnem’ u Argentinu da bi mi životni standard ostao na istom nivou?!”