Ponoćni zapis iz “Etihadovog” aviona na letu EY461 od Melburna do Abu Dabija:
Ne bih sa priznam, verovatno ću se kroz četiri časa, kad se završi ovaj let mnogo bolje osećati i sve zaboraviti, ali nikad mi jedno putovanje nije bilo teže. Neudobna stolica i mali prostor između redova u ekonomskoj klasi, saputnik sa desne strane koji se neprestano vrti i laktom povređuje moj vazdušni prostor (levo je prolaz, pa me i sa te strane svaki čas neko mune u rame), detence u blizini koje nikako da zaspi a vrišti jer se plaši mraka, hladno je i dosadno, jedan bezukusni avionski obrok sam preskočio i menjao za tri konzerve “hajnekena”…
Ne pomaže ni ekran ispred mene, čak ni činjenica da neke filmove mogu da gledam i bez titlova, naročito one koje znam napamet poput “Besani u Sijetlu” ili “Zgodna žena”… Najzanimljivijih deo putovanja bio je direktan prenos utakmice Totenhem – Čelzi na kanalu Sport24, koji je putnicima dostupan uz CNN, BBC World, CNBC i još neke informativne programe…
Pošto čuvam živce i zdrav razum tako što vesti ne gledam već godinama, nije bilo razloga da od toga odustanem ni ovom prilikom, bez obzira što mi lokalna tviter zajednica, ona u Srbiji i oko nje, najavljuje nekakav “sudbonosni ponedeljak”. Mada mislim da vesti iz “balkanske krčme” već odavno nikog ne inreresuju. U Australiji, na primer, kad kažete “Srbija” odmah sledi osmeh i otpozdrav “Novak Đoković”, pa kome još treba nečije kurtenje…
Balašević bi rekao “vreme se vuče kao teretni voz”, ali mislim da ovog puta nije reč samo o tome. Tih trinaest sati su uvek bili 780 minuta, ali mi prilikom ranijih putovanja nekako uspevalo da ih popunim, najveći deo spavajući, a ostatak uz dva, tri filma ili prosto blejanje u informacije o pređenom putu, tačnom vremenu, gradu iz koga smo pošli i koliko nam još treba dok ne sletimo, spoljnoj temperaturi, visini na kojoj letimo…
Evo, u ovom trenutku smo na 10.363 metra, spoljna temperatura je -41 stepen Celzijusov, a do sada smo prešli 9.165 kilometara… što se menja svakih deset sekundi. Mapa pokazuje da smo negde iznad krajnjeg juga indijskog potkontinenta, iza nas je Kolombo od gradova kojih se sećam iz godina kad smo pratili “puteve mira” i “izgradnju temelja nesvrstavanja”…
By the way, pre neki dan na bazenu koji koriste stanari četiri kule tog dela Doklendsa, moj ispisnik mi kaže da je iz Šri Lanke, a meni izletelo “Sirimavo Bandaranaike”, ne mogu sad da navedem tačne godine njenog rođenja i smrti, znam samo da je na čelu Cejlona, odnosno Šri Lanke bila skoro tri i po decenije. Tako je to bilo, kad smo geografiju i istoriju učili u Knez Miloševoj sa zastavicama u rukama…
Biće da je u ovom putovanju novo jedino to što sam ja sve stariji i što, ma koliko se junačio i uveravao sebe da sam u dobroj kondiciji, bol u leđima i grčevi u rukama pokazuju da dužine nekih putovanja treba pomnožiti sa nekim koeficijentima iz krštenice… Upravo sam na već pomenutom bazenu, plivajući i radeći razne vežbe u vodi razmišljao o Andrićevoj misli da je “teško starost produžavati, ako se u mladosti nije o tome mislilo”. Lao Ce kaže to isto: “Štap na koji će se osloniti u starosti, čovek treba da odseče dok je mlad”.
Na primedbe kako je putovanje do Australije dugo i naporno, u ovih još malo pa deset godina koliko imamo porodičnu ekspozituru “tamo dole”, odgovarao sam da nije, samo treba čovek da se raduje što će negde i kod nekog dragog da stigne i da mu isto tako bude drago što ima gde i kod koga da se vrati… Šta je jedan dan, od Beograda do Melburna obično treba nešto više od 24 časa, prema radosti ponovnog susreta i života sa najbližima, zbog toga se zaista vredi malo i pomučiti… To isto mislim i sada, samo se, kako rekoh, moja leđa i ruke baš ne slažu sa takvim entizijazmom..
Poslednjih godina smo, na sreću, dobili destinaciju za predah, pa nam čitavo putovanje i lakše i lepše kad svratimo i desetak dana ostanemo u Dubaiju. Ako ništa drugo da prestresemo uspomene, kojih upravo nosim iz Melburna, Džilonga, Bendiga…
Zato sam na početku napisao da ću možda sve tegobe na ovom letu zaboraviti čim “ispucamo” svih 11.850 kilometara između Tulamarina i Abu Dabi international Airporta. Ako ne sada, ono sigurno kad stignem u Dubai kod Marine i njenih zlatnih dečaka, gde ću ostati naredne tri sedmice.
Taman da u Beogradu prođu hladni dani i otopi se sneg…