„U nedelju spavamo sat duže“, „Za vikend pomeramo kazaljke i spavaćemo sat duže“, „Počinje zimsko računanje vremena, sutra spavamo sat duže“... tako se već danima najavljuje uobičajena promena, koju svakog poslednjeg vikenda u oktobru uglavnom odrade kompjuteri i pametni telefoni. Naše je, izgleda, samo da – spavamo!
Reagovao sam i prethodnih godina na tu ordinarnu neinventivnost, pa da se ne ponavljam… U mom slučaju novo je samo to što ću ovu „najdužu noć“ provesti u porodičnoj kući mog prijatelja Petra Đukića u Radobuđi, selu između dva Rzava, koje počinje samo pet kilometara od Arilja, na putu ka takozvanim gornjim selima ove opštine…
„Ako se na topografskoj karti povuče prava linija između Užica na severopzapadu i Ivanjice na jugoistoku, dobija se duž na čijoj se polovini nalazi brdovito, realtivno prostrano, ali prilično vrletno, i samo naizgled negostoljubivo selo Radobuđa. Negostoljubivo, pre svega u smislu manjka polja i ravnih livada, pitomina i udolina, pogodnih za gradnju grupisanih ili ušorenih kuća, povezanih kratkim seoskim sokacima, kako je to uobičajeno u niziji, pa čak i na visoravnima. Umesto toga, u Radobuđi možete naići uglavnom na grupice kuća (zaseoke), postavljene na brežuljcima, okrenute ka suncu i zaognrnute šumarcima i uzvisinama, koje ih brane od surovih vetrova i mećava.“
Ovaj kratak, pomalo i lirski opis, prepisao sam iz zbornika „Naša Radobuđa“, zajedničkog izdanja Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, objavljenog u Beogradu, 2016. godine. Sve u svemu, pravo mesto da se tu prespava taj čuveni „sat duže“…
Prethodno ćemo u Sokolskom domu u Arilju (sa početkom u 19 sati), u okviru manifestacije „Dobrilovi dani“, predstaviti ove godine objavljenu knjigu „Oteto vreme“, koja sadrži zapise i analize profesora dr Petra Đukića u doba kovid pandemije 2020-2023. Uz mene kao recenzenta, govoriće publicista i književni kritičar Milijan Despotović i, kao što je red, lično autor… Posle čega će nam, kad se dodaju uobičajeno srdačni ariljski susreti i razgovori, zaista trebati taj „sat duže“…
* * *
S druge strane, kad se tih šezedeset minuta shvataju kao poklon a ne kao deo naših života koji smo krajem marta sačuvali (ili nam je otet), onda je sasvim prirodno da ih proćerdamo širom zatvorenih očiju. Slažem se da bi glupo bilo napisati „imaćete sat više za čitanje“ u zemlji u kojoj je, baš u vreme pandemije, Sajam knjiga otkazivan i pre nego što je iko pomislio da je ta manifestacija važnija od kojekakvih festivala i „ijada“, svadbi i koncerata novokomponovanih zvezdica, koreografija i divljanja po tribinama, što se sve uredno održavalo…
Ili „imaćete sat više za razgovor sa porodicom“ u situaciji kad je korona samo dokusurila dugogodišnje rastakanje porodičnih odnosa i vrednosti, kad je međugeneracijski jaz doveden do apsurda da mnoge babe i dede više vole predsednika svega ovoga nego rođene unučiće… Zato je preporuka za spavanje sigurno najbezbolnija varijanta, pa čak i mnogo korisnija od žalosne činjenice da će ovaj sat viška dobro doći mnogima koji noću bleje u televiziju za ružičastu stvarnost i šalju (skupe) poruke svojim ljubimcima u opskurnim rijalitijima…
* * *
„Spavanje, samo po sebi, jeste pravo uživanje, ali… Spavači, kad će, bre, bar malo da vam svane?! Ne traži se od vas da se zauvek probudite, samo nek’ vam svane bar toliko da zapamtite svoje snove. Stručnjaci kažu da se san može prepričati samo ako je buđenje naglo, naprečac, ako se nešto – radost, strah, bol… – oseti toliko snažno da se razbije koprena sna. Radost odavno ne stanuje ovde, ali zar nemate dovoljno bola i straha?!“
Prethodni pasus je iz mog teksta, objavljenog u nedeljniku „Vreme“ krajem 1993. u kultnoj rubrici „Vreme uživanja“. Bilo je to uoči vanrednih parlamentarnih izbora na kojima je Slobodan Milošević još jednom nadmudrio razjedinjenu i posvađanu opoziciju i pobedio u vreme svetski rekordne hiperinflacije, redova i otimanja za hleb i mleko, praznih rafova i dilera benzina i deviza po ulicama… Sve pod parolom, „tako treba“!
* * *
Tokom korone smo jasno videli ko je šta iz tog niza istorijskih debakala naučio, a ko je spavao na času! Niste valjda zaboravili parlamentarne i lokalne izbore organizovane 2020. tokom vanrednog stanja, a posle ocene da je reč o „najsmešnijem virusu na svetu“ i preporuke za „šoping u Milanu“… Kad je korona beskrupulozno iskorišćena za ličnu promociju jednog jedinog čoveka…
Praktično od tada, Srbija spava, bez obzira što smo potom imali maltene svake godine neke nove „presudne“ izbore.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar