Piše Ivan Mrđen: Slučaj Novinara Todorovića

Nije sporno da je moj kolega, prijatelj i sapatnik Dragan Ž. Todorović, zadnja pošta Valjevo, brzo izbrisao objavu pod naslovom „Achtung, Achtung“ sa svog Fejsbuk naloga od pre neki dan, uz obrazloženje „nemam ja živce za ovo, istina zna da boli“.

Bez obzira na to, ja se, lično, nekako osećam prozvanim da napišem ono što sam osetio, čitajući taj njegov opor, jedak i nadasve istinit prikaz situacije u kojoj se nalazi ogromnna većina slobodnomislećih i nesputanih novinara. Na to me obavezuje i njegova posveta sa prve stranice knjige „Čevapčići su bili otlični“ (BIS press, Beograd, 2004), gde doslovce stoji: „Tako to ide kad me primiš u r. odnos, a ja uzmem da ga šiljim“.

* * *

Dragana sam dva puta primio u radni odnos, jednom kao direktor „Borbe“, jednom kao direktor „Vremena“. Zato me je zaista zabolelo što je on u toj „pažnja, pažnja“ objavi zatražio da ga posle više od tri decenije izbrišu iz impresuma „Vremena“.

U njoj je, ako sam dobro zapamtio, svašta nešto napisao o sadašnjem direktoru firme koja se vodi kao izdavač ovog i dalje pristojnog nedeljnika, firme koja mu je ostala dužna 36 plata kad je pre tri godine otišao u penziju, koja je opet, i zbog toga i zbog činjenice da je čitav radni vek proveo u „opozicionim medijima“, bila veoma daleko od zaslužene…

Od tapšnja po ramenima, lajkova i komentara „bravo, Todore“ ne živi se ni kad si mlađi, a posebno ne kad se preseliš na državne jasle sa takvim brojkama, što isplaćenih plata što neuplaćenih doprinosa…

Pomenutu knjigu čuvam i kao uspomenu na dvojicu mojih prerano preminulih prijatelja, Slavišu Lekića (1959-2021) kao izdavača i Dragoljuba Žarkovića (1951-2020) kao urednika koji je sve te tekstove, uglavnom bez ikakve ispravke, puštao u „Vremenu“, pa je u tom svojstvu napisao i predgovor.

Iz koga, za ovu priliku, vredi prepisati ono kad je, kako je zapamtio Žare, jedan naš akademik, akademik od pesničke reči, upozorio nekog svog prijatelja: „Pazi se, ovo ti je onaj Todorović iz ’Vremena’, napisaće svaku reč tačno kako si rekao, a ispašćeš budala!“

Sad ja rizikujem da na nešto takvo ispadnem, jer ne pamtim baš svaku reč iz Todorovićevog „Achtung, Achtung“, pa se vraćam njegovoj rečenici da se svojevremeno, kad ga je Žarković pozvao u „Vreme“, „osećao kao akademik, francuski“.

A u to vreme onaj što je sad tamo neko mudo „liz’o koverte“, to sam tačno zapamtio kao Todorov opis tadašnje „sistematizacije“. A sad je taj lik član koječega i kojekakvih saveta, odbora i komisija, a Dragan Ž. Todorović em ost’o bez 36 plata, em još isto toliko meseci za „dž“ pisao za „Vreme“.

Jer on je Novinar, jedan od retkih koji ima pravo na to veliko slovo, a za ovog drugog i da napišem puno ime i prezime niko neće moći baš ničega da se seti…

* * *

U međuvremenu se o Todora jako ogrešilo i ovo naše nesretno nezavisno cehovsko udruženje. Kad se nedavno obratio njihovom Fondu solidarnosti za pomoć neki patnjaković/ica (oni baš paze na rodnu ravnopravnost) je to iskoristio/la da objavi kako u tom fondu više nema para, ali da bi bilo dobro da koleginice i kolege lično pomognu Draganu, pa još isturili broj njegovog žiro-računa.

On je lično više nego burno reagovao, napisavši:

„Braćo i frendovi, nedavno sam tražio novčanu pomoć od NUNS-a, što sam, zbog niskih primanja, radio i dok sam bio u redovnom radnom odnosu. Sad sam u penziji, i dalje radim, ali je to nedovoljno za pristojan život. Odgovoriše mi da nemaju sredstava u Fondu, ali da mogu da pokrenu akciju među kolegama, složio sam se.

NUNS je apel za pomoć objavio na društvenim mrežama, Instagram i štatijaznam, i mnogi su objavu pogrešno razumeli, pitajući se da nisam bolestan, ili da prosim. Advokat Ivković je šerovao objavu na FB, rekao sam mu da je izbriše, jer to nije namenjeno građanima, nego kolegama.

Da reknem još da je samo moj problem ako sam bolestan, ali ja sam bolestan od odnosa države prema nezavisnim štampanim medijima. To je suština mog slučaja, i on nije usamljen…”

* * *

Sad malo ja… Achtung, achtung, ako je danas jedan Dragan Ž. Todorović u smislu da mu čitav minuli rad i ono što još može i hoće da napiše nisu dovoljni za pristojan život, kako li je tek desetinama kolega, i mlađih i nešto starijih, koji po ono malo nezavisnih medija hoće da “šilje” i ne pristaju da u svojoj profesiji budu “ništa”, obični držaći mikrofona i apolegete mraka!