Da ne bude da pišem samo priče iz praistorije, evo jedne od prekjuče, na tragu onih kad sam tek počinjao da se ističem kao „pisac koji prati otkucaje srca velikog grada“. To je u pogovoru moje knjige „Sa Beogradom na ja“ („Mostart“, Beograd/Zemun, 2011) napisao nezaboravni Raša Popov (1933-2017), tek da me stalno podseća da se najbolje priče ne nalaze u knjigama već tu oko nas, u svakodnevnom životu...

Ko mi je kriv kad ne čitam novine i ne pratim televizijske programe, posebno ne one „informativne“, jer bih u suprotnom verovatno znao da blagajne i šalteri „Elektrodistrubucije Beograd“ već duže vreme ne rade sa strankama „zbog tehničkih problema“. Ruku na srce, nisam u sredu popodne bio jedini koji je „poljubio vrata“, pa mogu već da zamislim šta će se događati danas i sutra, kad nagrne penzionerska bratija koja račune plaća pre 28. u mesecu. Nešto zbog popusta u narednim obračunima, a bogami i zbog činjenice da tu nema poštarine…

Jednom sam se pohvalio kako naša tri računa za struju i dva za kablovsku plaćam poslednje srede u mesecu na šalterima EDB i u poslovnicama SBB što mi donosi uštedu za jedno pivo na našim redovnim okupljanjima u „Starom bunaru“, zadnja pošta Dušanovac. I onda me legendarni „Cokan“ ili gazda Slavko časte još jedno, pa mi samo ostaje da ja počastim drugare…

* * *

U stvari, ovaj početak ima za cilj da objasni scenu kojoj sam lično prisustvovao pre dva dana. Negde oko četiri popodne, dok sam se približavao ulazu u zgradu na uglu Masarikove i Kneza Miloša, na više nego polupraznom parkingu za službena vozila Elektrodistribucije Beograd zaustavila se bela „škoda oktavia“, ali je iz službenog ulaza munjevito istrčao neko sa službenom legitimacijom i energično saopštio da tu „parkiranje i zaustavljanje nisu dozvoljeni“.

Čovek pokušao da objasni da će samo kratko do šaltera, pokazao na ženu i dete na zadnjem sedištu, ali ne vredi – propisi su propisi! „Takvo je naređenje direktora“, neumoljiv je momak u besprekornom odelu, uredno izbrijan i držanja za svaku pohvalu, ako se složimo da su portiri i uopte radnici koje srećemo na ulazu u neku firmu njeno prvo, ponekad i najvažnije ogledalo.

Baš u to vreme, primetio sam, iz garaže između zgrade EDB i „Beograđanke“ promilela su dva velika crna automobila sa klasičnom postavom, vozač plus neki važan lik pozadi, sigirno neko od direktora i načelnika koje voze kući ili na „poslovni sastanak“ u neki od restorana gde i dalje vrede njihovi potpisi… Možda i zbog toga je „čuvar parkinga u zimskom periodu“ bio još nemilosrdniji, gde baš sad da šefovi vide kako se neko neovlašćeno parkira na tom „svetom mestu“…

Možda i zbog toga nije stigao da kaže vozaču „oktavije“ da šalteri uopšte ne rade. Ako je uopšte hteo! Sad zamislite gnev tog našeg sugrađanina koji je je morao da napravi krug po Masarikovoj i Resavskoj ili da ode u javnu garažu, da bi posle najmanje petnaest minuta saznao da je „u toku proces postepenog vraćanja u funkciju IT sistema koji su nakon hakerskog napada iz bezbednosnih razloga stavljeni van funkcije“.

To je to, firma u rasulu, građanima ili ne stižu ili stižu neki odokativni računi, šalteri i blagajne ne rade, ali reda mora da bude, ako nigde drugde ono na strogo kontrolisanom parkingu. Meni odmah proletele kroz glavu dve filmske asocijacije, prva kad Paja Vuisić kao kondukter u autobusu firme „Krstić“ kaže zadihanom Tašku Načiću „propisi su propisi, ne primamo putnike van stanice“ („Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana, 1980); druga onaj orkestar sa „Titanika“ koji svira dok brod tone (ne zna se da li se zaista dogodilo, ali bilo u istoimenom filmu Džejmsa Kamerona iz 1997. godine).

* * *

O sunovratu Elektroprivrede Srbije u poslednjih desetak godina, o kravi muzari svake vlasti, o kadrovima koji su ispekli zanat na nekim drugim poslovima, o gubicima i njihovom svaljivanju na grbaču potrošača, o fiktivno zaposlenim „botovima“ i umetnicima kafanskog tipa, o sirotinji kojoj „seku struju“ i zbog mininalnih neplaćanja, o norveškim „spasiocima“ srpskog pedigrea … pisali su i pozvaniji i upućeniji od mene. Pre svih, moj prijatelj Dušan Nikezić, koji ne propušta priliku da istakne kako je „slika i prilika” reforme Elektroprivrede Srbije njen bivši generalni direktor Milorad Grčić, “partijski poslušnik i direktni saučesnik za najveću havariju, najveću korupciju i najveći gubitak u istoriji kompanije”.

Pa ako još dodamo čija je firma unapređivala već pomenuti IT sistem, tačnije čiji je brat njen vlasnik, pa tu ubacimo neke kumove… ispada da je pola posla za hakere obavljeno u samom sistemu. Što bi rekao Bata Stojković u „Maratoncima“ (još jedan Šijanov klasik, u tandemu sa Duškom Kovačevićem, iz 1982. godine), „al’ su ga opravili, svaka im čast, samo im parkig ostao!“