Piše Ivan Mrđen: Prava vrednost socijalnog kapitala

“Nedelja, i svi ste tu, sve podseća na sreću… Nedelja, i svi ste tu, a mene s’vama nema, daleko negde sam…”

Pre četiri dana navršilo se četiri godine od kako je preminuo legendarni Džej Ramadanovski (1964-2020). A pre dva dana kao da je refren jednog od njegovih neprolaznih hitova povezao i one koji su se našli na ulicama Beograda i one koji mogu samo da žale ako su iz bilo kog razloga bili sprečeni da učestvuju u možda poslednjem ozbiljnom pokušaju da se nešto promeni u zemlji Srbiji.

Siguran sam da mi niko od čitalaca koji redovnije i malo pažljivije prate moje nekad svakodnevne a sad malo proređene zapise, da baš ne kažem mojih prijatelja, neće zameriti što u ovom trenutku ne mogu da komentarišem nedeljni protest. Ne toliko zbog 15.300 kilometara koliko ima od Melburna do Slavije, koliko zbog osećaja da se zaista događa nešto sasvim novo o čemu ne vredi ni razmišljati, ni govoriti ili pisati na stari način.

Tu pre svega mislim na probuđenu energiju naših mladih sugrađana, posebno studenata, na sjajnu kombinaciju tišine za žrtve udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu i buke na račun onih koji su u tome učestvovali ili to omogućili, kao i na činjenicu da za taj novi virus optimizma naprednjački režim jednostavno nema nikakav odgovor.

Propali su pokušaji besramnog laganja i fingiranih hapšenja, nije uspela ni serija provokacija ne bi li se čitav pokret prikazao huliganskim, a izgleda da nije bilo sreće ni sa idejom da se već izanđalom mantrom o “opoziciji koja hoće vlast bez izbora” zabašure odgovori na konkretna pitanja o konkretnoj odgovornosti pojedinaca, firmi, institucija i državnih organa. Ostaje još jedino kontramiting, ali za to u ovom trenutku nema baš puno zainteresovanih…

Iz tog ugla gledano, najmanje je važno koliko je ljudi bilo od Veterinarskog do Pravnog i od Čubure do Terazija, da baš ne nabrajam sve dijagonale ka najskupljoj fontani u ovom delu kontinenta. Izgrađenoj, by the way, po istom sistemu i takođe bez ikakve društvene kontrole poput većine objekata sa kojima se diči predsednik svega ovoga i ono malo njegovih “najbližih saradnika” kojima je još dopušteno da se oglašavaju u javnosti.

* * *

U takvoj situaciji od bilo kakvog komentara mnogo više vrede uočavanja svih tih novih postupaka, tonova, načina razmišljanja…

Tako je i lik koji na društvenoj mreži “X” objavljuje pod firmom “Shalter Ego” u nedelju uveče skrenuo pažnju na jedan relativno novi pojam iz društvenih nauka, koji može da se pokaže snažnijim kohezivnim faktorom od svega što se dosad nudilo nezadovoljnima naprednjačkom vlašću i verbalnom torturom sa televizija za ružičastu sreću: “Slušam ‘Utisak nedelje’.

Pre mesec dana smo lomili koplja sa starijim sinom i ubeđivali ga da treba da ode napolje, da upiše master i da batali sve ovo ovde. Spremni smo bili finansijski na to opterećenje. Dvoumio se, razmišljao i na koncu odustao. Dok je naš pritisak trajao, jednom je rekao: ‘Ne želim da idem odavde, ovde imam veliki socijalni kapital’. Da, baš tako! Sad kad se presabiram, shvatio sam poruku. Mladi žele da ne beže iz svoje zemlje. Oni hoće da je promene i, verujte mi, promeniće je, to je tako jasno. Promeniće je na način da je nećemo prepoznati. Mi moramo da uradimo dve stvari: da ih sledimo i da ih štitimo. Ako je potrebno, i životom!” “Dete nađe definiciju koju već dugo pokušavam da sročim”, jedan je od komentara ove objave.

Priznajem da sam i ja, bez obzira na poluvekovono iskustvo u praćenju društvenih događaja i fenomena, morao da potražim malo podrobnije objašnjenje: “Socijalni kapital je višeznačan sociološki fenomen kroz koji se u velikoj meri prelamaju filozofski, pravni, ekonomski i drugi društveni interesi.

Reč je o pojmu koji podrazumeva brigu o javnom interesu i služenju zajednici, odnosno rad za opštu polzu”, prepisujem iz knjige tandema Jovan Ćirić i Savo Manojlović, objavljene pre sedam godina. “Fenomen socijalnog kapitala podrazumeva i jačanje zajedništva, pa ima izvestan kohezivni karakter i učvršćuje duh zajedništva. On može biti izuzetno koristan i blagotvoran za zajednicu, kako u konkretnim realnim efektima, ali tako i u jednom osećaju zajedništva i sigurnosti. Istovremeno, međutim, socijalni kapital jeste izvor i visoke profitabilnosti za pojedinca. Mnogobrojne volonterske i humanitarne organizacije zapravo predstavlјaju široku mrežu kontakata kroz koje pojedinci upoznaju lјude iz različitih branši, proširuju vidike, sklapaju nove poslove, ali i rade na razvoju socijalnih veština. Takođe, mladi lјudi mogu steći značajna poslovna i socijalna iskustva“

* * *

I Dobrila koja “iksuje” pod firmom “Smešne priče, eto tako” uočila je nešto sasvim novo na političkoj sceni Srbije: “Danas sam u tim mladim ljudima koji su se kao reka slivali ka Slaviji, osim lepote koja zaista ostavlja bez daha, videla i energiju, a ono što me je najviše oduševilo, videla sam odlučnost. Odlučnost da svoju zemlju vrate sebi i da tu nema kompromisa.” Vredi razmisliti i o komentaru koji je ispod iste objave okačila Aleksandra: “Oni su deca koja su u vreme zaljubljivanja i druženja bila zatvorena po kućama zbog kovida. Prošle godine maj ih je suočio sa opasnošću da sutra možda ne postoji. Sad su doživeli nadstrešnicu i da ih gaze po ulicama. Previše je za tako malo godina… Zato oni sada čuvaju svoj socijalni kapital!”