Piše Ivan Mrđen: Pet miliona muzičkih urednika

Kao i svake godine u ovo vreme, od preksinoć na svakom koraku možete čuti samozvane muzičke urednike, kojima se uopšte ne dopada evrovizijsko nadmetanje za kontinentalni (plus Izrael i Australija) song godine, bilo ko da pobedi, sa posebnim osvrtom na nezasluženo nizak plasman naših predstavnica.

Jednima se ne sviđaju Italijani (grupa „Maneskin“, numera „Zitti e buono“ u slobodnom prevodu „Umukni bre“), drugi misle da je prava šteta što nije pobedila Francuskinja Barbara Prava (po majci Pjević), treći se još nisu oporavili od „uragana koji je protutnjao scenom“ (čitaj „Hurricane“, made in Serbia), a najbrojniji su oni koji se već nekoliko godina unazad kunu da to uopšte ne gledaju, jer je, Bože moj, većina takmičara iz LGBT populacije ili naginje ka tome ili samo, jednostavno, koketira sa njihovim glasovima…

Slično je i u vreme najvećih svetskih teniskih turnira, kad se svi ti muzički urednici prometnu u teniske stručnjake, kojima moji prijatelji Saša Ozmo, Vuk Brajović i Zoran Kecman mogu samo da dodaju peškire. Živi bili pa videli, kad sledećeg ponedeljka počne ovogodišnji Roland Garros, bez obzira što se ovih dana mnogi kunu da ih „Nole više ne zanima“, zbog blamaže sa jednim od najomraženijih likova ovdašnje političke scene, čije se ime u pristojnim kućama i ne pominje. A bez Đokovića, koga uopšte interesuje taj „sve u svemu, strašno dosadan sport“, što se obično čuje tokom turnira na kojima svetski broj jedan ne učestvuje.

Da se zadržimo ipak na muzici, ako je iko uopšte nešto mogao da čuje i zapamti od silesije vizuelnih efekata, kostimografskih zahvata i vratolomija po sceni. Pitao sam juče polaznike Novinarske škole Udruženja novinara Srbije, jer je nekoliko njih svoj „domaći zadatak“ (da napišu neku vest) vezalo za preksinoćnu priredbu u Roterdamu, da li slučajno znaju koja je kompozicija najpopularnija među ovdašnjim klincima, tako od pet, šest pa do početnih tinejdžerskih godina. Nisu znali!

Baš kao što se sam i ja tek nedavno zainteresovao za taj fenomen, zahvaljujući jednom tvitu moje prijateljice „Ksenije 760“: „Odem po decu na trening, šest i pet godina, čujem ih kako u svlačionici sa drugarima urlaju ’Miki, Milane, baš mi ne daš mira, ne nije moje srce od papira, pa da ti ga dam kao vizit kartu, neveran si, otpadaš u startu’!“ Iz diskusije koja se danima razvlačila po „plavom vrapcu“ saznao sam da je reč o nekoj treš pesmici Vere Matović iz 2009. godine, koju je na mrežu na kojoj „vise“ klinci okačio košarkaš Luka Dončić (Slovenac, al’ ko da je naš), a čuje se i u pozadini mnogih smešnih video-klipova…

„I moj pubertetlija pre neki dan to peva. Na moju konstataciju da je džiberčina on mi reče da i drugi to slušaju. Kad se nisam šlogirao nikad neću“, napisao je Đorđe Čvarkov, a Igor Veselinović je dodao: „Evo i u Rumi svi pevaju, je l’ se to neko zeza po vrtićima i školama ili sam ja lud?!“

„Kod mog sina isto, odbojkaši, 14-15 godina. Naravno da ne slušaju takvu muziku, ali je sad samo u toj pesmi neka fora. A ćerka drugi razred, ponela gitaru na muzičko, posle svih odsviranih pesama (što dečje, što rok) klinci traže ’Miki, Milane’. Ne plašite se, njima je to za podsmeh“ – smatra gospođa koja svoje tvitove objavljuje pod firmom „Da me maneš s EBIT“.

Marijana Nemet je dodala da i njeni unuci, sedam i tri godine, spontano dok se igraju počnu to da pevaju, a neko ko se potpisuje sa „MSD“ je prosto zavapio: „Rođendanska žurka povodom šestog rođendana i ta pesma kao glavni hit. Pevaju je u vrtiću. Ne samo njena grupa, ne samo u tom vrtiću, ne samo u ovom gradu… Svudaaaa je!“

I tako redom, i tako dalje… Proverio sam ovu priču na pravom mestu kod Mirine i moje desetogodišnje unuke Dunje, a ona, iako stalno sluša muziku sa „Play“ radija, kaže „tačno, to peva cela škola“.

Zato dame i gospodo, drugarice i drugovi, novokomponovani ad hoc muzički urednici, ili „pogledaj dom svoj, anđele“ (mada je Bora „Ćorba“ navukao omrazu iz istih razloga kao „Nole“ ovih dana) ili što bi rekao Damijano David: „Ućuti, bre“!