1
U sali na drugom spratu Biblioteke grada Beograda (Knez Mihailova 56) večeras, sa početkom u 19 časova, biće predstavljena analitičko-literarna studija mog prijatelja dr Petra Đukića pod naslovom „Oteto vreme“.
Ne, nije reč o zgubidanima koji sede prikovani za male ekrane naših TV prijemnika i gledaju što „Elitu“ što redovna, vanredna i specijalna obraćanja, već o nečemu što je i dalje prisutno po slavama, kafanskim i prijateljskim okupljanjima, a počinje onim „sećaš li se, kad je bila korona…“ To povrđuje i podnaslov ove značajne knjige, koja se, na bruku svih ovdašnjih „velikih“ izdavača, pojavila kao samizdat autora – „Zapisi i analize u doba kovid-pandemije 2020-2023“.
Pročitajte još:
O tome će večeras govoriti epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović, ekonomistkinja dr Lidija Madžar i „bezbednjak“ prof. dr Obrad Stevanović, manje kao prijatelji doktora Đukića a više zbog potrebe da se to „oteto vreme“ stručno osvetli iz više različitih uglova, medicinskog, ekonomskog, psihološkog… Počastvovan sam i prilikom da o svemu tome nešto kažem kao recenzent, mada nisam baš najsigurniji koliko će publika imati strpljenja da posle zaista uglednih stručnjaka sasluša i nekoga iz branše univerzalnih neznalica…
* * *
Moja recenzija je, inače, pod naslovom “Svašta smo iskusili, malo naučili” objavljena u knjizi “Oteto vreme”, pa je ne bih ovom prilikom ponavljao, niti imam nameru da time večeras gnjavim prisutne bivše “zvezdaše” i “partizanovce” (koji će umesto “večitog derbija” odabrati ovo književno veče)…
Bez obzira što je 6. maja 2023. godine Svetska zdravstvena organizacija zvanično proglasila kraj pandemije korona virusa 2019 (zvanično SARS-CoV-2), šestnanaest meseci kasnije stoji konstatacija da je u skoro u svakom aspektu društvenog života današnji svet u krizi, ponajviše opštebezbednosnoj, ali ništa manje ni ekonomskoj, političkoj, klimatskoj, socio-humanitarnoj i moralnoj.
U svemu tome imamo i Srbiju u kojoj je svaki od tih kriznih aspekata zgusnut na mnogo manjem prostoru, pa su u tom smislu i mnogo izraženije podele, maltene oko svakog iole značajnijeg društvenog pitanja. Zbog toga, nam i ova, 2024. godina ubrzano protiče bez ikakvog konsenzusa oko razmera pandemije i njenih tragičnih bilansa, načina na koji je država odgovarala tim izazovima i političkim manipulacijama, jer smo u tom periodu čak tri puta imali parlamentarne, jednom predsedničke i čitav niz lokalnih izbora, od čega tri puta za Beograd kao najvažniju političku destinaciju.
A i inače se bavimo mnogo važnijim pitanjima, tipa “dva jaja, dva’esdva dinara”! Kad u poređenju sa tim faktički kraj bilo kakve srpske državnosti na Kosovu i Metohiji nije tema, pa čak ni četr’es hiljada delija o tome ne sme ni da zucne na premijeri Lige šampiona, ko će još da se priseća davnih pandemijskih dana i rana…
* * *
Možda je “zaborav prirodni saveznik ljudi koji pravazilaze iskušenja”, ali baš zbog prerane smrti velikog broja ljudi i trajnih posledica koje je pandemija ostavila ne samo na imuni sistem, zdravlje ljudi i njihove navike, već i na politiku, ekonomiju, psihu, međunarodne odnose… sve je izraženija potreba za verodostojnim i uverljivim svedočenjima, analizama i javnim iskazivanjem stavova i vrednosti u vezi sa pandemijom.
Knjiga dr Petra Đukića “Oteto vreme” povezuje sve to tako što akademsku distancu ublažuje ličnim impresijama, suvoparnost (često i oštrinu) podataka povezuje sa (ne)adekvatnim merama, postupcima i izjavama (ne)odgovornih, a kao otklon od predominacije političkog nad ostalim segmentima društvenog života, od ekonomije, energetike i ekologije do kulture i medija nudi različite mogućnosti ličnog izbora i samoorganizovanja sa ljudima sličnih životnih pogleda i stavova.
“Već smo dosta toga iskusili, a šta smo naučili”, pitanje je sa kojim će se mnogo lakše pročitati prvi deo ove knjige, koji smatram neophodnim i dragocenim svedočanstvom zbivanja u Srbiji uoči, tokom i posle kovid pandemije. Sve je tu, od antidatiranja prvog slučaja i uvođenja vanrednog stanja tek po obavljanju neophodnih predizbornih radnji do ocena o “najsmešnijem virusu” i političkih tantijema pojedinih članova Kriznog štaba, od nepostojanja pisanih tragova o radu tog organa koji je vremenom i sam izvrgnut raznovrsnim manipulacijama čiji je rezultat jačanje autokratske vladavine do, srazmerno broju stanovnika, velike smrtnosti u Srbiji, posebno među zdravstvenim radnicima…
Koristeći “privilegiju” da posmatra sopstvenu državu, čitavu zajednicu i ljude oko sebe kao svojevrsnu laboratoriju, kao učesnik i svedok niza postupaka od kojih su se neki kasnije pokazali kao neuspeli “eksperimenti”, posebno u vezi sa vakcinacijom stanovništva ili “helikopterskim” rasipanjem državnog novca, kombinovano sa nekoliko izvanrednih “studija slučaja”, koje je tretirao kao za nauku dragocene “ekstremne situacije”, autor “Otetog vremena” nam je dao izuzetnu osnovu za sve sociološke, psihološke i moralne analize poremećaja među ljudima, izazvanih ovom pandemijom.