0
U Indiji se danas završava tradicionalni petodnevni Divali (Diwali) festival, poznatiji i kao praznik svetlosti. Praznik označava pobedu svetlosti nad tamom, dobra nad zlom i znanja nad neznanjem. Tih dana dok traje festival, ljudi svoje kuće, radne prostorije i hramove ukrašavaju svetiljkama, raznobojnim sijalicama, svećama i fenjerima.
U nedelju je bio treći dan praznika, koji je i najvažniji. Deca posećuju najstarije članove porodica, deke i bake, šefovi svojim zaposlenima daju bonuse, radnje ne rade ili se rano zatvaraju kako bi zaposleni mogli da provedu praznik sa porodicom. Pale se sva svetla, oblače se najbolja odela, slede molitve bogovima za blagostanje i sreću, vatromet i petarde kako bi se odbili zli duhovi, a zatim sledi i porodična gozba…
Nije tajna da je The Gardens Dubai, sadašnja adresa ovdašnjeg dela naše velike porodice, deo grada u kome živi veliki broj Indijaca, tako da smo u nedelju uveče bili svedoci onog zvučno-vizuelnog dela proslave, koji nas je neodoljivo podsetio na Beograd tokom Badnje večeri i u obe novogodišnje noći.
* * *
Bio je petak, 13. januar 1989. godine. U to vreme bio sam zamenik šefa Deska u redakciji “Borbe”, pa se povremeno događalo da ostanem na poslu dok ne završimo i promene za “vojvođansko izdanje”. Zbog toga sam zakasnio na žurku u stanu mog prijatelja Milana Bečejića, kod koga je to veče “Srpsku Novu godinu” zajedno čekalo poveće društvo kolega iz nekoliko tzv. omladinskih redakcija (“Omladinske”/NON, “Mladost”, “Polet”, “Mladina”, “Naši dani”…), ne sluteći da će to biti poslednja prilika za okupljanje uz pesmu “od Vardara pa do Triglava”…
Na poslu te večeri bila neka “frka”, pa nisam baš najbolje razumeo Bečejinu poruku da je njegov stan u “prvom soliteru preko puta Studentskog grada”. Zbog toga sam se četrdesetak minuta pre ponoći obreo na pogrešnoj strani, kod onih sivih solitera u naselju “Stari aerodrom”, istina preko puta “Studenjaka”, ali i autoputa.
Sad ono što obavezno moramo da istaknemo u evociranju ovakvih uspomena, “bilo je to vreme bez mobilnih”, pa sam se posle bezuspešnog pritiskanja interfona na rečenom broju stana u sva tri objekta najbliža Studentskom gradu nekako prisetio da je moj prijatelj naglasio da živi u “crvenom soliteru”. A to je, Novobeograđani će znati, sa druge strane u naselju “Pariske komune”.
Bilo kako bilo, dogodilo se da sam se tačno u ponoć zatekao u sred Studentskog grada. Nikad u životu, ni pre ni kasnije, nisam se toliko uplašio, jer je gruvalo sa svih terasa i prozora, od petardi, raketa, topovskih udara sve do pucanja iz svakojakog oružja… Bilo je i vatrometa, samo ih ja nisam video jer sam nekih petnaestak minuta stajao licem okrenut zidu u nekom, po mom proračunu, “mrtvom uglu”…
Posle sam društvu kod Bečeje to opisivao kao “moj lični Bejrut”, ne sluteći da će se već koju godinu kasnije naša zajednička država raspasti uz mnogo ozbiljniju pirotehniku i mnogo tragičije posledice. Pet i po meseci kasnije će se sa Gazimestana čuti da “ni oružane bitke nisu isključene”, ali tada, u toj januarskoj noći 1989. godine, još su mnogi bili spremni da takva prangijanja podvedu pod “sasvim prirodno, godinama se nije smelo”…
Uplašen za sopstvenu bezbednost, nisam najpažljvije slušao muzičku podlogu čitavog “spektakla”, u kojoj se Srbija prepoznavala kao “nije mala, nije mala”, mada je geografski to uglavnom bilo “od Topole pa do Ravne Gore”. Nisam, priznajem, u tim trenucima razmišljao kakva nas budućnost očekuje ako su saučesnici opšte histerije budući akademski građani, profesori, lekari, inženjeri, pravnici…
* * *
Znam, zvučaće malo nategnuto, stvari u životu i istoriji ne idu pravolinijski, ali dok su obližnjim igralištem za kriket odjekivale petarde, dimne bombe i nebo šarali vatrometi, razmišljao sam ima li neke veze između goreopisane januarske noći i vesti da je Matematička gimnazija ovih dana potpisala nekakav ugovor o saradnji sa Hilandarom.
Nije reč samo o tome što je ikserašica “Tea974” komentarsala kao “ovo je toliko otišlo predaleko” i “krenuli smo unazad”, uz bojazan da će “uskoro ženskoj deci zabraniti školovanje”.
Nešto slično napisao je i inženjer Goran Vukajlović: “Deco, čisto da znate… Ni jedan od ovih popova ne ume da reši kvadratnu jednačinu uz svu pomoć sile kojoj se klanjaju a kamoli šta više. Ne dozvolite da vama koji rešavate najteže matematičke probleme predavanja drže najobičnije naznalice.”
Ako pre tri i po decenije nisam bio spreman da razmišljam kuda vodi indoktrinacija najpametnijih i najobrazovanijih, sada, ne samo zbog životnog iskustva, moram da se složim sa svima koji misle da niti je slučajno, niti je bezazleno ovo posezanje za školom koja već godinama drži “nos iznad vode” i ovdašnjem školstvu i društvu u celini.
A Divali, rekoh, označava pobedu svetlosti nad tamom, dobra nad zlom i znanja nad neznanjem!
