Piše Ivan Mrđen: Kako je propao rokenrol (1)

Mnogo je filmova iz domaće kinematografije koji su ljudima prirasli za srce, a jedan od takvih je svakako i “Kako je propao rokenrol”. Premijerno je prikazan sada već davne 1989. godine, a rađen je kao omnibus, koji čine tri nezavisna dela – “Do izvora dva putića”, “Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)” i “Ne šalji mi pisma”.

Film, koji su režirali Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić, okupio je jaka glumačka imena tadašnje jugoslovenske scene, poput Srđana Žike Todorovića, Velimira Bate Živojinovića, Sonje Savić, Branimira Brstine, Nebojše Bakočevića, Anice Dobre, Branka Đurića, Vesne Trivalić, Bogdana Diklića, Dragana Bjelogrlića, Slobodana Bode Ninkovića, Milorada Mandića Mande…

Svi zajedno čine odličan proizvod koji se i danas rado gleda, a replike iz ovog ostvarenja još se citiraju. Jedna od takvih je i ona iz druge priče, u kojoj su glavni akteri Anica Dobra (Barbara) i Nebojša Bakočević (Darko): “Gledaćemo video dok se ne rastope boje”.

Nije baš klasičan video, sad svi imamo sve na svojim telefonima, ali od petka uveče, čini mi se, ne radimo ništa drugo nego “topimo boje” na zapisima sa protesta “Srbija protiv nasilja”.

Ali, i one sa “drugog putića”, onog pančevačkog, posebno bežaniju koja nastane kad se probije kordon obezbeđenja sa majicama na kojima je ispisano ime predsednika svega ovoga. Gde je većina, od klimoglavaca na tribini do već pomenutih rmpalija okolo, demonstrirala baš upravo to da “nije sve u ljubavi”…

Ima neke simbolike i u tome što se međusobno hvalimo učešćem i ponosimo masovnošću okupljanja baš na dan kad se slavi sveti pravedni Jov, koji se smatra simbolom trpeljivog podnošenja svakog stradanja (petak, 19. maj). Izgleda da je prag trpljenja definitivno preskočen početkom ovog maja, kad su stradala deca na Vračaru i nedužna mlađarija u Mladenovcu…

Minuli petak je i dan kad je pre 786 godina (po starom kalendaru, 6. maja 1237.) srpski kralj Vladislav preneo iz Trnova u Bugarskoj u svoju zadužbinu Mileševu mošti svog strica, prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save. Nije na odmet na tu činjenicu podsetiti i sadašnje baštenike svetosavskog jevanđelja, koji su nekim svojim postupcima i izjavama prilično doprineli masovosti razgledanja “Beograda na vodi” sa najlepšeg mogućeg mesta. Sa sredine “Gazele”, of course…

Da se vratimo ipak na aktelno “topljenje boja”. Jedno je ono kad se preko televizije za ružičastu stvarnost razliju fekalije, a drugo je među onima koji se sada pitaju “šta i kako dalje”. To je ono što je primetio kolega Srđan Škoro, napisavši da je “narod još jednom pokazao karakter i održao lekciju iz demokratije i dostojanstva najpre aktuelnom režimu, ali i opoziciji”.

Popularni televizijski voditelj Zoran Kesić je u subotu rekao da su ovi protesti buđenje građanske svesti, što je mnogo značajnije od predsednika svega ovoga ili nekog ko je bio pre njega ili će doći posle njega:

“Građanska svest znači da je bilo koja politička garnitura na vlasti potpuno nemoćna, kad ljudi složno izađu i kad kažu nama ovde nešto smeta i sad ćemo da vam kažemo. Vrlo mirno i lepo, ali vrlo moćno. Nemoć se ogleda u ponašanju Ane Brnabić u Skupštini, onom psovanju i u udaranju mikrofona. Koliko god čudno zvučalo vlast je u ovom trenutku potpuno nemoćna”, naglasio je Kesić.

S druge strane, kolegnica koja tvituje pod firmom “Ankica (radoznalica)” upozorava da “ne smenjujemo opoziciju, nego vlast”, odnosno da “nikoga još ne biramo, jer ni ove nismo oterali”. I dodaje da “ni na jednom listiću neće pisati ‘narod’, kad budemo uskoro birali”.

Znam da će se mnogi narogušiti, već na pominjanje njegovog imena, ali u pravu je i bivši predsednik svega ovoga Boris Tadić kad je u subotu napisao: “Da sam na mestu vlasti, veoma bih se zabrinuo. Međutim, potrebna je nova koncepcija protesta. Ogroman broj građana se sinoć okupio i može doći do njihovog velikog nezadovoljstva ukoliko ne dođe do dalje artikulacije protesta.”

Tu dolazimo do najvažnije tačke daljih zasedanja ove “svenarodne skupštine”: Izbor radnih tela! To zaista postavlja pitanje gde je u svemu tome, šta planira, šta može i šta sme sadašnja opozicija, ovakva kakva je. Zato nije slučajno što i meni ovih dana ne izbija iz glave naslov već pomenutog omnibusa.

(O tome kako je i zašto propao “rokenrol” tokom građanskih protesta krajem 2018. i tokom 2019. godine u sutrašnjem tekstu.)