Piše Ivan Mrđen: Kad je fudbal stariji od života

Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer – mislim da nema baš nikog u čijim venama teku samo crna i bela krvna zrnca da i danas, 58 godina kasnije, ne zna napamet taj sastav Partizana, koji je 11. maja 1966. na stadionu „Hejsel“ u Briselu igrao u finalu Kupa evropskih šampiona.

Oni malo upućeniji u taj nezaboravni pohod, u kome je „parni valjak“ pregazio najbolje timove Francuske, Zapadne Nemačke, Čehoslovačke i Engleske, obavezno će tom spisku dodati i Jovana Zorana Miladinovića, koji bi sigurno igrao u finalu da nije isključen u prethodnoj utakmici na „Old Trafordu“.

* * *

A kad se pomene taj revanš protiv najskupljeg tima u to vreme (Bobi Čarlton, Denis Lou, Džordž Best, Nobi Stajls, Džef Harst…) onda se kuglica sećanja zaustavi na broju pet i životnoj partiji nedavno preminulog Branka Rašovića (Podgorica 11. april 1942 – Beograd 11. oktobar 2024). Partizan je u Beogradu pobedio Mančester junajted sa 2:0, golovima Mustafe Hasanagića i Radoslava Bečejca, u revanšu je izdržao uraganske napade domaćina i sa 0:1 overio vizu za Brisel.

Sa ove bande, tugu zbog situacije u kojoj se već duže vreme nalazi njihov voljeni klub sa „grobarima“ svih generacija dele još samo Ljubomir Mihajlović (rođen i odrastao na staroj Čukarici) i već pomenuti „Zaza“ Bečejac koji, kako je neko jednom prilikom napisao, „duboku starost troši sa prijateljima u Ljubljani“.

Tako se dogodilo da je u ovo vreme kad ja, lično, poput mnogih iskrenih „partizanovaca“, mogu samo da pevušim stihove iz evergrina Jure Stublića i grupe „Film“ – „ne osjećam ništa, samo se sjećam“ – sam fudbal stariji od života. Partizanove priče i legende, a posebno ove koje su ovih dana ispričane povodom smrti Branka Rašovića, jedino su što nam niko ne može oduzeti, ni marionetska uprava, ni svemoćni najveći navijač „večitog rivala“, ni orkestrirani mediji na njihovoj strani Topčiderskog brda, ni dilerske sekte i frakcije sa južne tribine i oko nje, pa u krajnjoj liniji ni ta grupa slučajnih prolaznika koji poslednjih sezona nose crno-bele dresove ili pak izigiravaju „struku“…

* * *

Sa Brankom Rašovićem sam razgovarao samo jednom, krajem 1977. godine, kao novinar sportske rubrike „Večernjih novosti“. Pisao sam već o tome kako me je legendarni Mihajlo Rašić, po svom običaju, kao „partizanovca“ poslao da pratim Crvenu zvezdu, tako da sam u tom periodu na Stadion JNA odlazio samo za „večiti derbi“ ili ako bih slučajno imao slobodan dan.

Tako je bilo i te nedelje 11. septembra 1977. kad nam je iz Bratunca u goste, ne slučajno, došao brat od ujaka moje Mire, inženjer Tomislav Beatović (1936-2011). Partizan je tog dana igrao sa tuzlanskom Slobodom, u kojoj je Tomo branio nekoliko sezona, pa smo nas dvojica otišli na utakmicu. Na istočnoj tribini, tik iza nas sedeo je Rašović, koji je po okončanju uspešne karijere (tri sezone igrao za Borusiju Dortmund, kao prvi stranac u bogatoj istoriji tog prebogatog kluba) upravo završavao Višu trenersku i pripremao se da počne rad sa mlađim kategorijama „crno-belih“.

Njih dvojica su se srdačno pozdravili (Tomo je imao veliki krug prijatelja iz sveta fudbala širom Jugoslavije), a ubrzo se pokazalo da je Rašović znao da je „petica“ u redovima gostiju, Nedžad Verlašević (1955-2001), takođe Bratunčanin i da je karijeru počeo u lokalnom klubu Bratstvo.

On je na stadion u Tušnju došao 1975. i sa kraćim prekidima igrao do 1990. godine. Partizan, koji je u sezoni 1977/78 pod rukovodstvom Ante Mladinića osvojio šampionsku titulu, dugo se tog septembarskog popodneva mučio sa odbranom gostiju u kojoj je dominirao visoki „Smajo“ (po tom nadimku je zapamćen), da bi tek u 72. minutu jedini gol postigao legendarni Momčilo „Moca“ Vukotić.

Branko Rašović je tokom utakmice više puta ponovio kako od svih koji su u to vreme igrali na „njegovom mestu“ jedino „ovaj mali Verlašević“ ima dovoljno „štofa“ da postane „pravi igrač“. Ljubitelji fudbala će već znati šta svaki od ovih izraza predstavlja, ali za one manje upućene samo da dodam da su tada dres sa brojem pet nosili Luka Peruzović (Hajduk), Mihalj Keri (Crvena zvezda) Srećko Bogdan (Dinamo), Ante Rajković (Sarajevo), Miloš Hrstić (Rijeka)…

O svima njima je Rašović ponešto rekao, ja sam sve to zapamtio i sutradan napisao kraći tekst za Novosti pod naslovom „Verlašević novi Rašović“.

* * *

Zbog tih dvadesetak redova, objavljenih u najtiražnijim novinama u Jugoslaviji, postao sam veoma poznat i popularan u Bratuncu, u koji smo odlazili bar jednom godišnje sve do nesretnih devedesetih. Tomo je naročito voleo da me predstavlja sa „ovo je naš rođak koji je prvi lepo pisao o našem Smaji“, tvrdeći da je baš zbog tog mog teksta Verlašević bio član mlade reprezentacije Jugoslavije koja je 31. maja 1978. osvojila titulu prvaka Evrope.

(Vredi se prisetiti, tog dvomeča sa Istočnom Nemačkom, naši momci su dobili prvi meč u gostima sa 1:0, a onda su u revanšu u Mostaru Nemci vodili sa 3:1 i 4:2. Verlaševića je trener Ivan Toplak uveo u 41. minutu umesto Nikice Klinčarskog da bi konsolidovao odbranu, pa su „plavi“ golovima Vahida Halilhodžića, inače trostrukog strelca na tom meču, a potom i Srećka Bogdana izjednačili na 4:4, i tako se zlatnim slovima upisali u istoriju jugoslovenskog fudbala.)

Istina je, međutim, da je Nedžad Verlašević svoje mesto u mladoj reprezentaciji zaista zaslužio, jer je tuzlanska Sloboda u toj sezoni osvojila visoko šesto mesto. Pri tome su imali treću najbolju odbranu u ligi, pošto su u 34 utakmice primili samo 36 golova (bolji bili samo Partizan sa 19 i Crvena zvezda sa 26)…

* * *

Iako jedna od mudrosti dugovečnog braka kaže da ne treba čačkati po ženinoj familiji, ja sam uvek govorio da mi je Tomo Beatović najdraži rođak „sa mladine strane“. To se potvrdilo i prilikom našeg poslednjeg susreta, za Đurđevdan 2010. godine, kad smo nas dvojica opet prošetali centrom Bratunca, a on me i dalje predstavljao sa „ovo je naš rođak koji je prvi lepo pisao o našem Smaji“.

To „našem Smaji“, posle svega što se dešavalo u tom delu Istočne Bosni tokom devedesetih, samo je potvrđivalo legendu o Tominoj veličini i dobroti. Tako je fudbal još jednom bio stariji od života!