Piše Ivan Mrđen: Junaci malih terena

U nedelju 24. novembra 2024. najmlađa selekcija ženskog odbojkaškog kluba “Radnički”, posle samo četiri zajednička treninga, pružila je solidan otpor aktuelnim šampionkama u tom uzrastu, vršnjakinjama iz OK “Železničar”. U crvenom dresu sa brojem sedam, mada će ubuduće najverovatnije nositi “desetku”, zaigralo je Mirino i moje najmlađe unuče Dunja Živanović, koja će tek u februaru iduće godine proslaviti trinaesti rođendan.

Ova “vest dana” biće zapamćena za sva vremena, makar u našem mikrosvetu, koji se prostire od Zvezdare preko Dubaija čak do Melburna, odakle je, kao osvedočeni porodični hroničar, stavljam na uvid javnosti. U ime svih koji o budućnosti svoje dece brinu i tako što će im omogućiti, podsticati i ohrabrivati ih da se bave sportom i koji su, ko to ne zna ne vredi ni da im objašnjavam – istinski junaci malih terena.

Svim tim “ćalkanima” sa tribina, svim “soccer mamama”, svim bakama što noću peru i suše tone dresova, svim mojim ispisnicima koji drugarima u kafani ili parku ponosno pokazuju fotografije i video snimke “ovog našeg deteta”, pa čak i onima koji se unapred teše logikom “ako ništa i ne bude, dete nam je bar četiri puta nedeljno po tri sata bez telefona”… čestitam pojavu nove zvezdice u našoj maloj galaksiji…

* * *

Zbog toga ovom prilikom ne bih komentarisao konjine u zdanju iza Rosandićevih konja, ili to što je u istim klupama sedela Arkanova udovica na komemoraciji Arkanovom poslaniku iz Jagodine, dok u istoj zgradi borkinja Irena počinje napredno da razmišlja tako što se “osamostalila”, što je građanima zemlje Srbije jednako važno kao vest da je ona “Džej Džej” raskinula sa onim pekarom…

U međuvremenu ipak se ruši “most na reči Way”, samouhapšeni nekadašnji beogradski Iznogud prebačen u bolnicu “zbog pogoršanog zdravstvenog stanja”, predsednik svega ovoga u samo tri dana objavio čak 39 videa po društvenim mrežama pre nego što je hiknuo do svog omiljenog sajma, na beogradskom Trgu slobode ulični umetnik Pijanista iscrtao crni flor u dimenzijama nadstrešnice ispred novosadske železničke stanice, koji je ekspresno uklonjen da bi se po ko zna koji put presložile kocke onog Iznoguda… Ispod kojih će da kopa tunel neka “viršla iz Obrenovca”…

Dovoljno je govana prosuto i previše gluposti lansirano samo da bi se zaboravio stvarni uzrok sadašnje krize vlasti u zemlji Srbiji. Čak i u meni bliskim i razumljivim medijima može se pročitati “nadstrešnica koja je usmrtila petnaest osoba”. “Bijelo dugme” je svojevremeno pevalo da “mramor, kamen i željezo lako može biti slomljeno”, što se ovog novembarskog crnog petka pokazalo u Novom Sadu, ali to nije zbog toga što je taj komad betona, stakla i željeza nekakav izolovani psihijatrijski slučaj…

Reč je, ponoviću još jednom, o udruženom zločinačkom poduhvatu, koji podjednako čine opšta korupcija u društvu i potpuno odsustvo stručnosti, odgovornosti i društvene kontrole nad javnim poslovima. U takvom ambijentu večito preslaganje kocki na Trgu može da podsluži za podsmeh “tastatura revolucionara”, ali izostaje svest da je ista matrica dovela i do ubistva, za sada, petnaestoro ljudi.

* * *

Zbog toga apsolutnu podršku zaslužuju sve one aktivnosti koje zadržavaju pažnju javnosti na stvarnim uzrocima novosadske tragedije. Vlast je probala sa podvalom “samo ta nadstrešnica nije rekonstruisana”, pa nekim prividnim i providnim hapšenjima i prozivkama, da bi se na kraju vratila omiljenoj igranci sa “opozicojom koja želi haos i izaziva nasilje”… Dobar deo opozicije, stvarne i polufabrikovane, uključio se u taj vodvilj, pristajući da od nevinih novosadskih žrtava bude važnije ko je prvi koga pljunuo, ko je prvi izgubio živce, ko je koga opsovao…

Te žrtve, međutim, nikad neće zaboraviti stotine građana Srbije, koji su prošlog petka na poziv “ProGlasa” zastali na petnaest minuta po gradovima, varošima i saobraćajnicama. To više nije bilo moguće kontrolisati slanjem huligana na određene lokacije ili “zabrinutih građanki” pred kamere televizija za ružičastu sreću i sličnih podguznih medija, jer se pojavilo na desetine “junaka malih terena”, za koje kamarila na vlasti nije imala ne samo odgovarajuću, nego baš nikakvu reakciju!

* * *

U tom smislu veoma je inspirativna objava “ikserašice” Ivane Brkić iz Arilja, koja me je, kao člana Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu, posebno obradovala:

“Blokirali smo gradski trg u Arilju, tridesetak nas. Bila sam okrenuta prema severu i vidim nekoliko policijskih inspektora i jednog u uniformi kako stoje stotinak metara od nas. Priđem im sa transparentom i kažem: ‘Ako ste izašli da se solidarišete, dođite i stanite sa ostalim građanima, ako ste izašli po naređenju, to znači da vaše prisustvo treba da nas uplaši – ne plaši nas! Evo, mene tera da vam priđem i da vas pitam, kako vas nije sramota?!’

Jedan od njih mi drugarski kaže, u redu je, mi se znamo, znamo se, zato vas i pitam, inače bih mislila da ste neki dripci… Stanem sa visoko podignutim transparentom ispred njih, znatiželjni prolaznici zastaju, otvaraju prozor na kolima, ja dovikujum: ‘U redu je, policija je stala uz građane!’

Stojim tako, okrenem se, a oni se razišli. Viknem, zašto ste pobegli od mene. Jedan stao kraj kafića, ja stala pored njega i vrtim se sa transparentom…

Zatim sam se vratila na blokadu a oni se opet okupili, sedmorica inspektora ništa mi nije bilo što sam stala pred njih, gledala ih u oči i pitala kako ih nije sramota, trideset baba došli da plaše!”

* * *

Najznamenitiji Ariljac, književnik i agronom Dobrilo Nenadić (1940-2019) jednom prilikom je napisao da savremena sredstva komunikacije nude “lekoviti zaborav i prijatnu površnost”, ali izgleda da u zemlji Srbiji to više nije dovoljno da bi se oprale krvave ruke. Zato i imamo sva ta sranja…