Piše Ivan Mrđen: Isto takvo vreme

Na portalu Nova.rs prvi tekst mi je objavljen pre dve godine i sedam meseci (5. maja 2020.) pod naslovom „Kontrola snage“. Bilo je u tom naslovu, priznajem, i izvesne zebnje kako ću se snaći na sasvim drukčijoj platformi i koliko ćemo snage imati i ja kao autor, i urednici, i čitaoci, jer sam dan ranije, posle više od 16 godina neprekidnog komentarisanja, prestao da pišem kolumnu „Iz mog ugla“ za „Blic“.

Ispod tog teksta je moj prijatelj Stojan Drčelić, za koga, kao i za Veselina Simonovića, još ne mogu da prihvatim gorku istinu da više nisu sa nama, napisao: „Nova u ovom trenutku ima potencijal da pokrene dnevne novine“. Što se, posle mnogo peripetija i tantalovskih muka, koje su im obojici ozbiljno skratile životni vek, dogodilo četrnaest meseci kasnije, tačnije 30. juna 2021. godine…

Od tada sam za svaki broj novina „Nova“ napisao po tridesetak redova (1.750 karaktera), pod nadnaslovom „Idemo dalje“, što je uredno objavljivano i na našem portalu. Sve u svemu, oko 750 „obraćanja naciji“, kako je to voleo da kaže Drčela. Od danas ću to opet činiti samo na portalu, jer bi zaista bilo neumesno da u situaciji kad zbog nestašice papira naše novine smanjuju broj stranica, trošimo dva stupca na komentare, ako zbog toga možda ne bi bilo mesta za vesti na koje se oni odnose.

Kad mi je moj prijatelj Ranko Pivljanin, uz iskreno žaljenje, saopštio ovu odluku, odgovorio sam da ga potpuno razumem, jer sam dobar deo svoje karijere bio na rukovodećim mestima u novinama koje su imale potpuno iste probleme („Borba“, „Vreme“, „Danas, „Naša Borba“, pa i „Blic“ pre Petog oktobra). Isključivo zbog svoje uređivačke politike i profesionalnog odnosa prema činjenicama…

To me podsetilo na priču iz „Vremena“, kad su nam ujesen 1995. iz jedne međunarodne organizacije, koja je dosta pomagala nezavisne medije u Srbiji, saopštili da će nam umesto novčane donacije poslati jednog uspešnog menadžera da nam pomogne u vođenju posla.

Došao mladi Šveđanin, ja mu ustupio direktorsku kancelariju, da bi me posle izvesnog vremena on upitao zašto kupujemo skupi papir u inostranstvu, kad je domaći iz Sremske Mitrovice daleko jeftiniji. Bio je u čudu kad mu rekoh da „neće da nam prodaju“, a još više kad smo otišli u Mitrovicu, tamo su tada direktori bili ljudi koje sam znao još iz prethodnih vremena, oni nas odveli na ručak i onda priznali da „imaju struktnu zabranu da prodaju papir opozicionim listovima“.

Isto je bilo i kad je naš savetnik otkrio da po Beogradu ima mnogo „Politikinih“ kiosaka, na kojima se uopšte ne prodaje „Vreme“. Onda se on začudio kad sam mu objasnio da „neće da nam plate“, a još više kad smo otišli na prijateljski ručak sa njihovim rukovodiocima prodaje, a oni nam priznali da imaju naređenje tipa „ni dinar od prodaje mrskim opozicionarima“…

Ah da, bile su to devedesete godine prošlog veka… Iz Švedske mi je nekoliko nedelja kasnije stigao mejl sa porukom: „Gospodine Mrđen, ja se iskreno divim kako Vaše novine uopšte izlaze!“