Piše Ivan Mrđen: Escajg za 12 osoba…

Koliko je to bilo ozbiljno odmeravanje snaga dve reprezentacije koje su tog leta učestvovale na Svetskom prvenstvu u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj (među ukupno16 ekipa) govori i podatak da su selektori izvršili samo po jednu izmenu. Ruku na srce, Italijani tada nisu bili strah i trepet (na Weltmeisterschaftu nisu prošli prvu rundu, a stvaranje tima koji će 1982. trijumfovati na Mundijalu u Španiji počelo je tek krajem sedamdesetih), pa bih ovom prilikom pomenuo samo dvanaestoricu, čija imena i danas pamte ljubitelji fudbala od Vardara pa do Triglava:

Ognjen Petrović, Vilson Džoni, Džemal Hadžiabdić, Brane Oblak, Josip Katalinski, Ivan Buljan, Vladimir Petrović, Jurica Jerković, Danilo Popivoda (umesto njega ušao Slaviša Žungul), Franjo Vladić i već pomenuti Šurjak. Danas, pola veka kasnije “s one bande” su petorica: golman Petrović, Katalinski koji nas je čuvenim golom u “majstorici” sa Špancima odveo na pomenuti WM, splitska legenda Jerković, najpoznatiji Crnogorac slovenačkog fudbala Popivoda, a ovog leta im se pridružio i mostarski “poslovođa” Vladić.

* * *

Tu utakmicu u Maksimiru sam zapamtio za čitav život, iako je nisam gledao na televiziji, pa čak nisam slušao ni radio-prenos, jer smo se u subotu 28. septembra 1974. godine venčali dotadašnja gospođica Mirjana Gligić i ja. Pošto smo pola veka našeg braka sa porodicom i prijateljima proslavili još u avgustu, o čemu sam već nekoliko puta nešto napisao, za današnju priliku bih samo pomenuo da smo se ispred zgrade Opštine Čukarica uslikali nas dvanaestoro.

Na jedinoj kolor fotografiji koju imamo sa tog događaja stoje Spomenka Arbutina, kuma Nada Ilić, moj brat Mića zvanično Zoran, srećni mladenci, Mirina sestra Milena, naš drugar Vlada Videnović, moj brat Vladimir i prijatelj iz Sarajeva Malik Hadžiomerović, dok ispred nas, kao na starim fudbalskim fotografijama, čuče kum Branko Arbutina i braća Vasić, Mihajlo i Miodrag zvani Lale. “S one bande” je takođe petoro: kuma Nada, moj brat Vlada i sva trojica iz prednjeg reda.

Na crno-belim fotografijama sa našeg venčanja, koje smo okačili na posebnom panou prilikom već pomenute proslave u restoranu “Stara trojka”, vide se još matičar Ninko Đipalo (tako piše na našoj venčanici) i čukarička urbana legenda, violinista Sava čiji nadimak onda nije bio nikakva uvreda za njega i njegove sunarodnike Rome. Njegov lik i violina vide se i na fotografijama sa venčanja našeg oca Antona i drugarice Janje Veselinović (novembar 1957.), ali i mog brata Zorana/Miće sa dodatašnjom gospođicom Snežanom Jovanović (leto 1975.).

Kad je u jesen 1982. godine prošlog veka naš najmlađi brat Vladica rešio da se smiri uz izvesnu Miru (njenog devojačkog prezimena se niko u familiji ne seća) na slikama iz iste zgrade čukaričke opštine više nema Save Ciganina. Možda i zbog toga, za razliku od naših dugovečnih brakova (očev drugi sa mama Janjom trajao 33, Mirin i moj evo već pedeset, koliko će dogodine proslaviti i Mića i Snežana), njihov je potrajao svega nekoliko meseci…

* * *

Od opštine do starog poštanskog vagona u Petra Lekovića odvezao nas je “zastavom 1300” naš drugar Šole Videnović, koji je, by the way, jedini vozio automobil u čitavom našem društvu. Tamo smo u naredna tri dana pravili “Ivkovu svadbu”, kako se neko našalio, pa se u subotu okupilo naše društvo iz kraja oko Botaničke bašte. To se završilo tako što smo, dok su se pre tačno pola veka nadmetali najbolji fudbaleri Jugoslavije i Italije, mi zaigrali na “male goliće” na poljani između našeg vagončeta i nekadašnje Konjičke škole…

U nedelju su, uz moju braću i Mirinu sestru Mikicu, pristigli naši drugari sa Slavije, koje sam upoznao preko mog druga i kolege sa Fakulteta političkih nauka Dragoljuba Žarkovića, što smo učvrstili druženjima u kafani “Vardar” na uglu Njegoševe i Beogradske (u to vreme Borisa Kidriča). Uz Žareta i njegovu tadašnju suprugu Spomenku, bili su još Tihomir Urošević, Milan Jole Jovanović, Vladimir Pisković, Dušan Dulić i Svetozar Genić, ukupno nas dvanaestoro… “S one bande” danas su, igrom slučaja, opet petorica: moj brat Vlada, Žare, Tika, Pisa i Cale Genić.

* * *

Od poklona koje smo dobili u ta prva dva dana najduže je potrajao komplet satenske posteljine, dar mog drugara iz Građevinske tehničke škole Velebita Vejinovića, sa kojim sam se “okumio” mnogo godina kasnije kad sam smislio ime za njegovu asfaltersku firmu “Weleput”. Zbog toga je na već pomenutoj proslavi 50-godišnjice našeg braka, iako smo sve prisutne zamolili da umesto cveća, pića i poklona doniraju novac za Udruženje Leuka koje pomaže obolelima od akutnih leukemija, samo kum Velja imao “dozvolu” da nam nešto pokloni, a to je, naravno, bila satenska posteljina!

Jedini poklon od pre pola veka koji čuvamo i danas trebalo je da primimo trećeg dana, u ponedeljak 30. oktobra 1974. godine, kad smo u vagonče pozvali moje koleginice i kolege iz Večernjh novosti, uglavnom iz Beogradske rubrike. Međutim, tog jutra je pala velika kiša, pa smo sve odložili za neku drugu priliku, što se, na njihovu veliku žalost i moju malu bruku, nikad nije dogodilo.

Tim pre što su mi oni, kad sam konačno došao na posao, uručili srebrni escajg za 12 osoba! Koji još i sada uredno koristimo za slavu, Novu godinu ili povremena roštiljanja u našem zvezdarskom dvorištu!