Pisao sam juče o mom uređivanju raznih novina, pa pomenuh i „Blic nedelje“, u kome sam od septembra 1999. do kraja 2001. bio pomoćnik Momčilu Petroviću, da bih od početka 2002. samostalno pripremio više od 80 nedeljnih izdanja. Poslednji 27. jula 2003. godine, dakle pre pune dve decenije.
Iz tog broja bih i danas rado objavio razgovor koji je Dobrivoje Radovanović, tadašnji direktor Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, vodio sa u to vreme mladim i veoma perspektivnim kolegom Milošem Šterićem (1977-2016), pod naslovom „Policiji ne trebaju novi ljudi sa partijskim knjižicama”. Bila je, ruku na srce, poprilična hrabrost u to vreme reći da se “u državi Srbiji posle 5. oktobra nije krenulo u obračun sa kriminalom, već samo sa jednom vrstom kriminala – organizovanim kriminalom bivše vlasti, dok je organizovani kriminal nove vlasti, bar za sada, po strani”.
Radovanović je tom prilikom rekao da ne postoji država koja je imala tako razvijen kriminal kao mi, odnosno da ne postoji država koja je cela bila pretvorena u kriminalnu organizaciju. U toj “kriminalnoj organizaciji” uloga “gazde” pripala je nekadašnjoj Državnoj bezbednosti. Ta služba je u to vreme promenila ime, ali je na mestu bilo pitanje da li se ona uopšte može reformisati, ili je, ipak, neophodno rasformirati je potpuno i oformiti novu koja će se zaista baviti zaštitom države?
“Nova vlast vrvi od amatera koji pojma nemaju kako se vlada. Ona je morala radikalno raspustiti tajnu policiju i njene paravojne službe, uključujući i JSO, i podvrći krivičnom gonjenju sve one koji su bili odgovorni”, odgovorio je Radovanović i dodao:
“Mi moramo biti svesni da Srbija posle oktobra 2000. godine nije bitno promenila odnose i raspored snaga u zemlji. Ako vi ostavite na slobodi skoro sve nosioce kriminala iz prethodnog režima, ako ostavite zemlju podeljenu na ‘patriote’ i ‘izdajnike’ i imate žestoko finansijsko obnavljanje ‘patriota’ i njihovo vraćanje u državne strukture, ako unutar same vlasti imate ljude koji koketiraju sa kriminalcima, a pritom imate blokiranu policiju (koja je sve to znala, ali nije mogla da reaguje jer nije postojala politička saglasnost), ništa drugo ne možete ni očekivati.”
Do 12. marta 2003. godine Srbija je, po njegovom mišljenju, ipak imala uzlaznu liniju u borbi protiv kriminala. Jedan po jedan tip kriminala (finansijski, šverc cigareta, automobili…) je napadan.
“Ja sam se sa premijerom Zoranom Đinđićem nekoliko puta lično video. On je bio rešen da završi sa kriminalom za sva vremena i siguran sam da bi u tome uspeo. Ali, 12. marta se dešava ubistvo, a ključno je pitanje ko je ubio premijera. Priča o zemunskom klanu je priča kojom neki ljudi skidaju odgovornost sa sebe i prebacuju je na klasične kriminalce”, rekao je Radovanović.
Premijera su, po njegovim rečima, ubili službenici Vlade, oni koji je trebalo da ga zaštite. Zemunski klan igra važnu ulogu, on daje logističku podršku, ali on nije taj koji sve to organizuje. Službenici Vlade upućuju pre atentata preteće pismo, ali država ne reaguje.
Akcija “Sablja” koja je usledila posle ubistva premijera pokazala je svu sposobnost naše policije da se obračuna sa kriminalom. Mnogo godina kasnije pokazaće se koliko je bio u pravu Dobrivoje Radovanović kad je rekao:
“Ali ‘Sablja’ napada samo nasilni i narkomanski kriminal, a ne i finansijski, kriminal u građevinarstvu, telekomunikacijama, kriminal u vojsci… Političari ponovo uzimaju stvari u svoje ruke, umesto da puste policiju da radi svoj posao. Pominje se odgovornost ‘inspiratora’. To u nauci, u krivičnom pravu ne postoji. Političari pokušavaju da nađu političku pozadinu tog ubistva, da bi skinuli odgovornost sa sebe.”
U maju ove godine, posle tragičnih događaja u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca, Radovanović je u svojstvu “poznatog kriminologa”, istina već duže vreme u penziji, dao izjave za više medija, pri čemu je uglavnom ponovio ono što je rekao krajem 2021. godine povodom izveštaja “Globalne inicijative protiv organizovanog kriminala”, u kojem je Srbija po stopi kriminala zauzela visoko drugo mesto u Evropi.
„Ne znam koji su bili kriterijumi za ovo rangiranje, ne verujem baš nevladinim organizacijama. Više bih voleo da su ovo istraživanje radili naučnici, stručnjaci… Ali nezavisno od toga, ako uzmete samo jedan jedini kriterijum – sprega organizovanog kriminala i države, mi smo možda i na prvom mestu u svetu. Organizovani kriminal je prodro u sve partije u Srbiji, i parlamentarne i neparlamentarne. Mi imamo žestoku nesreću da nema političara koji želi da se otarasi organizovanog kriminala, sem pojedinaca koji su nažalost daleko od mogućnosti da budu na vlasti”, rekao je tim povodom Radovanović u “Novom danu” na Televiziji N1.
“U takvoj situaciji država više ne može da se bori protiv organizovanog kriminala, jer nema mogućnosti da se uspostavi nezavisno pravosuđe, koje je neophodno da bi se osujetili svi oblici kriminala“, dodao je Radovanović. Uz sumornu prognozu da je „pitanje kako će se iz toga izaći u narednih dvadeset godina“.
Ne zna se šta je gore, dvadeset već protraćenih ili dvadeset godina u kojima ćemo se samo prisećati svih propuštenih prilika!