Piše Ivan Mrđen: Državni neprijatelj br. 52

Daleko sam od kuće, vesti kao i obično ne pratim, ali sam siguran da ovih dana nije bilo previše pokušaja da se obeleži početak drame koju pamtimo po replikama “Smrt fašizmu – Slobodan narodu”, “Niko ne sme da vas bije”, “Svi Srbi u jednoj državi”, “Ne čujem dobro, biće uhapšen”, “Oružane bitke nisu isključene”, “Ratovi u kojima Srbija nije učestvovala”, “Volim i ja vas”, “Nema drugog kruga za Mirinog bračnog druga”…Ovo poslednje je izgovorio legendarni komičar Miodrag Petrović Čkalja (1924-2003) ispred tadašnje “savezne Skupštine”, u sredu 4. oktobra 2000. godine, ali ni tada, ni pre, ni kasnije u ovih sada već više od tri ipo decenije baš ništa nije bilo smešno. Tragedija u froncalama, život na odgođeno, krv, znoj i suze, uz galeriju likova kojima ne bismo poverili ni cveće da nam zalivaju dok smo odsutni, a onda je nekako ispalo da su oni postajali gazde, ministri, državni sekretari, ambasadori…Povodom dvadesetogodišnjice ove sednice kolege Slaviša Lekić (1959-2021) i Zoran Pavić objavili su knjigu “VIII sednica CK SKS - Nulta tačka ‘narodnog pokreta’”, za koju sam i ja napisao poseban tekst. U stvari, sačinio sam detaljan opis sadržaja jedne fasckle (nekad su nam to bili folderi), na kojoj je, ko zna zbog čega, pisalo “TOP SEKRET” (i to ćirilicom), pokušavajući da sam sebi odgovorim na pitanje zašto sam sačuvao baš to što je u njoj sačuvano.* * *Prvi papir me je ispunio izvesnim ponosom i gotovo mi dao legitimaciju što se tokom svih ovih godina bavim ovom važnom temom. Na 23. strani lista “Mladost” od 14. decembra 1987. godine objavljena je tzv. Crna lista, spisak javnih ličnosti od političara do novinara, koje je uoči i nakon Osme sednice “zahvatio talas diferencijacije i političke prozivke”. U uvodu stoji da su “neki već otišli sa funkcija, neki ostali bez partijske knjižice, nekima su procesi u toku, neke samo verbalno kritikuju, a neke opet ne pominju nego ih prozivaju kroz prozivku njihovih novinskih tekstova, dok se neki i ne suprotstavljaju stavovima tog plenuma, ali su im zapamćeni neki stariji računi”.Ne znam tačno u koju od ovih grupa sam ja tada konkretno spadao, ali među 80 objavljenih imena moje je na časnom 52. mestu (da je u ovoj zemlji posle Petog oktobra izvršena prava lustracija i na pravi način vrednovan doprinos svih koji su se borili protiv Miloševićevog režima, ovo bi možda bio dokument za priznavanje “prvoboračkog staža”).Za bolje razumevanje atmosfere koja je tada vladala u Srbiji, posebno u Beogradu, nije na odmet objaviti njen pun sastav. 1. Ivan Stambolić, 2. Dragiša Pavlović, 3. Radmilo Kljajić, 4. Bogdan Bogdanović, 5. Ivan Stojanović, 6. Branislav Milošević, 7. Vasa Milinčević, 8. Momčilo Baljak, 9. Vukoje Bulatović, 10. Risto Antunović, 11. Mirko Perović, 12. Borisav Srebrić, 13. Milenko Marković, 14. Milosav Đorđević, 15. Spaso Anđelić, 16. Stevan Marošan, 17. Milan Knežević, 18. Ognjen Pribićević, 19. Miloje Stošić, 20. Mirko Đekić…Zatim slede: 21. Milorad Vučelić, 22. Aleksandar Tijanić, 23. Milan Milošević, 24. Slobodanka Ast, 25. Mirko Klarin, 26. Gordana Suša, 27. Mihailo Erić, 28. Nadežda Gaće, 29. Bratislav Grubačić, 30. Goran Marković, 31. Vlastimir Mijović, 32. Mitja Ribičić, 33. Fuad Muhić, 34. Milan Kučan, 35. Jelena Lovrić, 36. Gojko Marinković, 37. Stevo Batić, 38. Miroslav Višić, 39. Milovan Brkić, 40. Svetlana Vasović…Moje ime je u sledećoj grupi: 41. Milenko Mihailović, 42. Steva Milovanović, 43. Steva Šičarov, 44. Ljilja Jorgovanović, 45. Vojin Pantović, 46. Jela Jevremović, 47. Ljuba Tadić, 48. Jug Grizelj, 49. Živana Olbina, 50. Ljubinka Trgovčević, 51. Grujica Spasović, 52. Ivan Mrđen, 53. Franc Šetinc, 54. Marko Lolić, 55. Vitomir Sudarski, 56. Vlajko Krivokapić, 57. Milan Bečejić, 58. Slaviša Lekić, 59. Miodrag Perišić, 60. Petar Luković…I onda sve do kraja: 61. Rastko Nešković, 62. Desimir Jeftić, 63. Branislav Ikonić, 64. Radiša Gačić, 65. Špiro Galović, 66. Stevan Nikšić, 67. Dragan Petrović, 68. Dragica Pušonjić, 69. M. Šarenac, 70. Azem Vlasi, 71. Sinan Hasani, 72. Vladimir Milić, 73. Bora Đorđević, 74. Radoje Stefanović, 75. Petar Damjanović, 76. Zoran Jelićič, 77. Luka Maliković, 78. Zoran Nenezić, 79. Đuro Bilbija, 80. Milenko Vučetić.* * *U toj mojoj fascikli i danas čuvam specijalno izdanje “Borbe” iz maja 1987. pod naslovom “Noć oporih reči”, odnosno kompletan stenogram o svemu što se govorilo na zboru u Kosovu Polju u noći između 24. i 25. aprila 1987. godine. Umberto Eko bi rek’o da je u tom izdanju sadržana inicijalna kapisla svih kasnijih događaja, ono čuveno “Niko ne sme da vas bije”, na čemu je izgrađen Miloševićev kult zaštitnika srpskih nacionalnih interesa.Ja, opet, mislim da sam ovo specijalno izdanje sačuvao jer je na moju ličnu sudbinu puno uticalo sve što je u to vreme činila “Borba” pod upravom Stanislava Staše Marinkovića. Taj list je tih dana počeo da prikuplja važne poene, koji će mu kasnije doneti mnogobrojna priznanja i epitet “Lista istine”. Nešto od toga se osećalo i na Izbornoj skupštini Udruženja novinara Srbije (tada jedinog, ali već duboko podeljenog na “izvršioce novinarskih zadataka” i “slobodno misleće”), održanoj krajem maja na Divčibarama.Na toj skupštini bio sam predstavnik Novinarskog aktiva “Duge”, revije koju je nekoliko meseci ranije “zauzela” promiloševićevska struja, predvođena čuvenim tandemom Savo Kržavac – Voja Mićović, uz asistenciju mlađanog Ilije Rapaića, koji je na silu postavljen za v. d. glavnog i odgovornog urednika, umesto Grujice Spasovića (1950-2020).Spasović je taj učmali i niskotiražni dvonedeljnik za dve godine podigao do tiraža od 130.000 primeraka, sa izuzetnim ugledom u svim delovima tadašnje zajedničke države, ali ju je učinio i opasnom i zanimljivom ekipi koja je krajem 1986. i početkom 1987. godine počela da osvaja medije za “novi kurs”. Oni su to činili sa krajnje dogmatskih pozicija, uglavnom optužujući pojedina glasila i urednike za nacionalizam i negiranje samoupravljanja, koristeći mehanizme raznih partijskih komisija i sekcija SSRN.Mene je Dobrosav Petrović, tadašnji generalni direktor BIGZ-a, koji je bio suosnivač “Duge”, zamolio da ostanem još neko vreme u redakciji i “pomognem Rapaiću, dok malo ne nauči posao”, što je vezano obećanjem da će mi biti rešeno stambeno pitanje (u to vreme moja porodica i ja smo živeli 35 kilometara od Beograda, u Šimanovcima), tako da sam posle Spasovićevog odlaska u “Borbu” još punih deset meseci primao platu u toj kući.Međutim, radio sam samo četiri, jer sam na pomenutoj Izbornoj skupštini UNS, ponesen atmosferom u kojoj se veličala “Borba” i odbijen predlog tandema Kržavac – Mićović da za predsednika bude postavljen Bora Ilić iz Radio Beograda, već je demokratski izabran moj prvi novinarski učitelj i uzor Jug Grizelj (tada novinar NIN-a), progovorio o tome kako se polako ali sigurno upropašćava “Duga”, pa sam po povratku u Beograd poslat na višemesečno plaćeno odsustvo da “završim fakultet”, odnosno da se više ne gledamo Rapaić i ja. Stan, naravno, nisam dobio!To je praktično značilo da sam u vreme Osme sednice CK SKS bio bez posla, ali me je to gorko vlastito iskustvo opredelilo da u svemu što se tada događalo prepoznajem iste one mehanizme kojima je oteta (a kasnije i uništena) “Duga”, odnosno da budem automatski protiv svega što su podržavali likovi koji su taj prepad izveli. Apsurdno je da sam, zahvaljujući takvom spletu okolnosti, posle punih 17 godina, baš u to vreme završio fakultet, za šta nisam imao nikakve šanse ni pre, ni kasnije, kad sam bio u punom radnom “pogonu”.Ali, i tada sam osećao snažan otpor prema ogoljenoj sili, koja me je “poslala u ćošak”, onda kad sam najviše mogao da postignem.