Piše Ivan Mrđen: Danas je rođendan, kako kome…

Danas je rođendan predsednika svega ovoga. Od prošlog 5. marta čuvam nekoliko fotografija naprednjačkih „sletova“, od onog na banjičkoj pijaci, pa na nekom nadvožnjaku, do igrokaza u stranačkim prostorijama...

Nešto mi govori kako će posle njegove retko iskrene izjave „da nema mene za vas niko ne bi glasao“, po sistemu „ludilo ne sme da stane“, danas biti mnogo više takvih spontanih izliva „ljubavi“ i „privrženosti“… Ništa lakše, odradimo to, slikamo se ispod slike ili transparenta, pošaljemo gde treba, a onda teramo po svom, ne može ni on baš sve da prati…

Danas je, kaže Fejsbuk, rođendan jednom bivšem političaru, već duže vreme umirovljenom u rodnom selu Turija kod Srbobrana. U knjizi mog prijatelja Duška Bogdanovića „Devet i po nedelja sa srpskom opozicijom“ („Library of love“, Sremski Karlovci, 1990.) on je predstavljen kao „član Inicijativnog odbora Narodne demokratske alternative“, skraćeno „Nada“.

Bilo je to doba kad je višestranačje u Srbiji bilo još u povoju, tako da smo tek mnogo godina kasnije postali svesni koliko je bilo značajno što su Treći Kanal TV Novi Sad i Duško Bogdanović otvorili prostor da se tadašnji lideri opozicije, „bez reza i bez anestezije“ predstave kao izraz narodne volje za demokratijom i kao nekakva alternativa… Iz povoja su manje više stigli do pelena u koje su se u minule tri i po decenije uneređivali i samostalno i u kojekakvim koalicijama…

Ako pogledamo samo politički životopis Milana Paroškog, a o njemu je reč, videćemo da je bio poslanik Narodne stranke, koja je bila u koaliciji sa Srpskim pokretom obnove, da je sa Šešeljom vršljao po Baranji, da je dva puta bio kandidat za predsednika Srbije, da se sa Đinđićem razišao kad je ovaj 1997. bojkotovao izbore, da bi političku karijeru završio u koaliciji sa Palmom, Pelevićem i Rističevićem, te da 2010. kad je bila preregistracija stranaka za svoju „Srpsku slogu“ nije uspeo da sakupi 10.000 potpisa. Sad se vodi kao član Stamatovićeve „Zdrave Srbije“…

U parlamentu su ga svojevremeno zvali „Srpski Kastro“ zbog predugih govora, pri čemu je posebno zapamćen njegov pokušaj da na jednoj maratonskoj sednici Skupštine Srbije govori bez prestanka 24 časa, u čemu ga je prekinuo tadašnji Orlić zvani Radoman Božović.

Možda će neko pomisliti da bavljenje nekim sve u svemu nevažnim likom nije moguće opravdati kalendarskom činjenicom o podudarnosti rođendana, ali pomenuta hronologija govori kako od velike nade u višestranački parlamentarizam nije ostalo ništa. Za tri i po decenije praktično smo imali gomilu cirkuzanata, prodavaca magle, nacionalista svih profila, samoljubivih opsenara i samo jednog (i slovima: jednog) političara koji je imao viziju na nivou početnih očekivanja.

Koji je bio i jedini istinski državnik, zbog čega je i „zaustavljen u koraku i snu“. Dr Zoran Đinđić.

To se najbolje vidi po tome gde se danas nalazi ovdašnje društvo, na šta danas liče poltika, javni govor, institucije…

„Živimo u vremenu netrpeljivosti, netolerantnosti, i kad je reč o idejama, još više kad se skrene na klizav teren interesa. Netrpeljivost je imanentna autoritarnim režimima i zato se svako zalaganje za tolerantnost od pojedinaca u vlasti, od vlasti i oko nje doživljava i kao borba protiv takvih režima. Oni, vlastodršci, imaju institktivnu sposobnost da prepoznaju opasnost za sebe u zalaganjima za tolerantnost i protagoniste takvih zahteva olakom brzinom proglašavaju neprijateljima naroda.

Zašto? Zato što narod treba da bude ’zdrav’ i ’čvrst’, a to nije moguće u sredini u kojoj bi da zazvuče i neki disonantni tonovi. Zato autoritarni režimi razvijaju netrpeljivost u društvu, njima je stalno potreban dihotomija, ’mi’ protiv ’njih’, pri čemu se oni na koje treba usmeriti gnev javnosti (naroda) podjednako nalaze i izvan granica određene terotorije i na ’domaćem terenu’.

Obezvređivanje, krivo prikazivanje ili proganjanje ideja za koje se zalažu drugi, netrpeljivi ljudi, posebno oni na višim stepenicama hijerarhije vlasti, često doživljavaju i kao ličnu sreću, kao nekakve svoje pobede… Blokirani egoizmom, oni teže potpunom monopolu u oblasti ideja, ali ne rivalitetom različitih koncepata, pogleda i mišljenja na javnoj sceni već suzbijanjem ideja koje ne prihvataju, te proganjanjem i otežavanjem uslova života i javnog delovanja neistomišljenicima.“

Ovo je u predgovoru pomenute Bogdanovićeve knjige, pre 34 godine napisao recenzent Ivan Mrđen, tada žitelj sremskog sela Šimanovci, predviđajući da će se ubrzo jedan broj tada viđenijih opozicionara „vratiti na mesto koje zaslužuju, u anonimnost i zaborav“.

****