Piše Ivan Mrđen: Bonovi za lubenice

Podsetivši nas na čuvene definicije iz istorije, od “država to sam ja” (Luj XIV zvani “Kralj sunce”) do “država je sve, a čovek ništa” (fašista Musolini), moj prijatelj je ukazao i na konačna ishodišta svake preterane moći, posebno one kad vlast zaposedne državni aparat. I dodao da “aktuelna vlast Srbije uporno pokušava da se predstavi kao ‘država’ koja brine o narodu”.Za širenje te iluzije više nije dovoljna besomučna propaganda po prorežimskim medijima i danonoćno objavljivanje predsednika svega ovoga, već su u tu svrhu, bar kad je o Beogradu reč, upregnuta i vozila gradskog saobraćaja. Ali, na posterima, umesto iskrenog priznanja da “ova vlast to radi ovako”, vidimo samo lepe i retuširane slike mladih i starijih koji mašu lepezom para, uz poruku “Moja država me opet podržava”.“Država je, dragi moji, civilizacijska, ne samo administrativna već i kulturna i institucionalna tvorevina, i ona mora da traje. Zato su neophodne funkcionalne institucije, kao i princip ograničenja i odgovornosti vlasti. A svaka vlast je prolazna. I nema pravo da neselektivno deli nezarađeni novac, bez obzira na pandemije, krize ili predstojeće izbore, a na račun porasta javnog duga i uvećanja finansijskih obaveza budućih generacija”, istakao je i ovom prilikom dr Petar Đukić.On nas je ovih dana podsetio na značaj 24. januara 1994. u našoj istoriji i ulogu dr Dragoslava Avramovića. Iako smo u januaru 2022. daleko od hiperinflatorne devedes’treće, kako izgleda kad se vlast preigra u “brizi” za narod najbolje ilustruje čuvena izjava “deda Avrama”:“Moje divljenje za inventivnost nekih ljudi nema granica, ali sada su sa isplatom penzija u bonovima za struju prevazišli sami sebe. Isplaćuju vam dug dajući vam bon za robu koja ne postoji. Ajde da su dali bonove za lubenice, to bih još mogao da shvatim!”***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram