Piše Ivan Mrđen: Biti kul u sedamdesetim

Slučajno ili nebo to već nekako namesti, tek ovih dana mi po društvenim mrežama iskaču objave tipa “znaj, da nikad nećeš biti tako kul kao tvoja baka”.

Pa uz sliku neke lepe devojke iz ranih sedamdesetih ide argumentacija da su današnje bake tada nosile vrlo kratke mini suknje, tanke gaćice, visoke čizme i izbegavale grudnjak, slušale Led Zepelin, Bitlse, Dženis Džoplin i Rolingstonse, vozile se na motorima, pušile duvan, ispijale džin-tonike, viski i pivo, ali i dolazile kući u četiri ujutro, a dva sata kasnije odlazile na posao…

Znam da su takva podsećanja namenjena današnjim tinejdžerkama koje imaju sasvim drukčija poimanja “biti kul”, od botoksa do tetovaža, sve u funkciji lajkova, šerova i broja pratilaca po društvenim mrežama, veoma često samo slika bez stvarne zabave, izlasci u ponoć i spavanje do ručka, a čitav vokabular u dve reči “super” i “jebote”…

Zato neću mojim unukama (i unucima, of course) da preprodajem takva poređenja sa poluvekovnom distancom, pre svega što se na njih ne odnosi gotovo ništa iz prethodnog pasusa. Možda i zbog toga što je njihova baka Mira, čije su se dvadesete poklopale sa sedamdesetim godinama prošlog veka, najveći deo generacijskih obeležja morala nekako da ukrade i sakrije, prvenstveno zbog strogih patrijahalnih nazora njenih roditelja, od mini suknje u torbi do šminke kod drugarica, od ranog vremena za ludovanje do još ranijih povratka kući…

Ali zato mogu da im poručim kako se nadam da će jednog dana biti isto tako kul kao što je njihova baka svih ovih godina od kako nosi tu uzvišenu životnu titulu. Pa je uz svoje unuke naučila da skija, vozila se rolerkosterom, savladala strah od aviona i prekookeanskih putovanja, usavršila sve vidove modernih komunikacija, a u poslednjih sedam, osam godina izlazila na mnogobrojne proteste sa željom da se njeni unučići jednog dana vrate u Srbiju…

Danas će moja Mira, ovde u Dubaiju, proslaviti 73. rođendan. Kad stignu određene godine, shvatite da se one ne sastoje od meseca, niti od nedelja, dana, sati, minuta… Godine se broje po lepim trenucima. Srećne su one osobe koje mogu da se sete više lepih trenutaka nego što izbroje godina, a Tamarina, Perina, Anina, Fićina i Dunjina baka ih ima na pretek, upravo zato što je uz stalnu nadogradnju svog životnog stila uvek imala i dovoljno lepih reči, strpljenja, razumevanja i “nutele” za palačinke…

Posle sedamdesete, ne brinemo više o godinama, već o danima. Svaki dan je bonus. Čovek može ostati mlad, ako prestane da brine o nebitnim brojevima, pre svega o godinama i težini. U životu uvek moraš znati kuda si se uputio jer, možda si već tamo! Biti dobar mnogo je važnije nego biti u pravu. Male svakodnevne stvari čine život tako izvanrednim.

Kvalitet života ne meri se brojem udisaja koje činimo da bismo živeli, nego trenucima kad nam je zastao dah. Meni je tako bilo kad sam joj prvi put dodirnuo ruku, jer ponekad je neku osobu dovoljno uzeti za ruku i razumeti je srcem. Niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega. I to traje, evo već pedesetjednu godinu…

Nas dvoje smo se upoznali u aprilu 1973. godine, a odlučili smo da živimo zajedno narednog avgusta, posle desetak zajednički provedenih dana u Kaštel Kambelovcu kod Splita. Tog leta je hit bila pesma Olivera Dragojevića „Ča će mi Kopakabana“, ali sam vremenom shvatio da njegova pesma „Cesarica“, posebno refren: „Cilega života ja san tija samo nju”, mnogo bolje odslikava našu ljubav.

A naslov – njenu prirodu! Baš kul, zar ne…

***