Piše Ivan Mrđen: Ako padne kiša u Lajpcigu…

Ma kako da se večeras rasplete situacija u grupi „C“ 17. po redu Evropskog fudbalskog šampionata, mislim da je najviše u pravu Radivoj Mrđa, svojevremeno jedan od najpoznatijih beogradskih matičara, koji je još onomad dok se u zemlji Srbiji slavilo što posle skoro četvrt veka „idemo na Evro“ rekao: „Ne volim što smo se plasirali, jer više volim da na miru gledam fudbal kad naši ne igraju. A tek kad dođe treće kolo grupne faze, pa počnu kalkulacije ako mi, ako oni, ako...“

Od devet mogućih kombinacija ishoda utakmica Engleska – Slovenija i Srbija – Danska sasvim je izvesno da Tadiću, Mitroviću i ekipi za prolazak u „nokaut fazu“ odgovaraju čak tri, što je drugo ime za pobedu protiv Eriksena & comp.

Postoji i „rezervni plan“ ako se susret u Minhenu završi bez pobednika, da „orlovi“ uzlete i sa dva osvojena boda (kao jedna od četiri „najbolje trećeplasirane reprezentacije“), ali tada treba da Englezi savladaju Slovence sa dva i više golova razlike, te da još neko bude treći sa isto toliko bodova ali slabijom gol-razlikom… U prevodu, što bi rekao moj prijatelj Mrđa, „ako mi, ako oni, ako u Lajpcigu bude padala kiša…“

* * *

Pokušaću, verujte mi na reč, da ovaj tekst napišem iz glave, bez zavirivanja u ličnu i internet dokumentaciju, jer je uglavnom poznato da se u ovom veku „naši“ nikad nisu plasirali u narednu fazu velikih takmičenja. Na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. bili su, kao Srbija i Crna Gora, poniženi u sve tri utakmice, od kojih je posebno bolan bio onaj poraz od Argentine, 16. juna 2006. u Gelzenkirhenu, slučajno baš na dan kad su 18 godina kasnije reprezentativci Srbije na istom stadionu izgubili od Engleske.

Tim povodom sam napisao u Blicu, kratko je pa se sećam: „Ovaj rezultat neće ostati zabeležen u analima svetskih fudbalskih prvenstva, iako najbolje odražava stanje stvari. Nemačka, Gelzenkirhen, 16. jun 2006. godine, Argentina – Atlantida 6:0!“

* * *

Najbliži plasmanu u famozni „drugi krug“ bili smo u u Južnoj Africi četiri godine kasnije, kad su reprezentativci samostalne Srbije (koja je to, by the way, postala tek kad su se i Crnogorci odvojili od nje) debitovali na Svetskom šampionatu. Sećam se da me je tada, uoči odlučujuće utakmice sa Australijom, moj prijatelj Vlada Ilić zamolio da se uzdržim od komentara, uz napomenu: „Oni koji pobede Nemačku mogu da pobede svakoga, oni koji uzgube od Gane mogu da izgube od svakoga!“

Sećam se te srede 23. juna 2010. kao da je juče bila, ponajviše po nekakavoj „žurka atmosferi“ koja je vladala u Beogradu. Prepune bašte kafića, došle i predstavnice lepšeg pola u velikom broju, ostalo je samo da izabranici Radomira Antića pobede ili makar odigraju nerešeno, pilo se i zajebavalo na račun „tamo nekih kengura“, sve dok nam u četiri minuta sredinom drugog poluvremena nisu Tim Kejhil i Bret Holman zabili dva laka komada…

Kad je Marko Pantelić pred kraj smanjio na 2:1 to je nas starije podsetilo na onaj jalovi gol „Pižona“ Petrovića protiv Hondurasa na Mundijalu 1982. godine u Španiji, kad nam je za prolaz trebala pobeda od dva razlike. Ostalo, na žalost, jedan – nula, Španci i Irci odigrali dogovornih nula – nula, pa nam ostalo ono što je Đole Balašević kasnije ovekovečio sa „sve je otišlo u Honduras“…

* * *

U Rusiji 2018. realno nismo imali šanse, ne toliko što su nam protivnici bili reprezentativci Brazila i Švajcarske, koliko zbog glupe odluke da se za selektora postavi poslušni Mladen Krstajić, pa se ekipa koju je kroz kvalifikacije uspešno vodio bez razloga smenjeni Slavoljub Muslin nije mogla da prepozna. Ne poznajem baš nikog ko će reći da je to samostalno odlučio odbegli bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije, ali će se većina složiti da su i tada reprezentaciju sastavljali menadžeri „naših najboljih igrača“…

U Kataru pre dve godine dogodilo se nešto slično, opet Brazil i Švajcarska, ali i Kamerun, protiv kojih smo poveli sa tri – jedan, a onda je sadašnji selektor počeo da uvodi fudbalere kojima je obećan bar po jedan „nastup“. Na kraju bilo, ako niste zaboravili tri – tri…

I to nije sve, protiv Švajcaraca smo u prvom poluvremenu vodili, ali je svima bilo važnije što je posle našeg drugog gola isti taj „strateg“ i „vizionar“ šutnuo kantu i opsovao „mamu šiptarsku“, što je, jel’te, uticalo da nam u nastavku golove ne daju omraženi Džaka i Šaćiri već „tamo neki“ Embolo i Frojler.

* * *

„Ivane, tvoja fascinacija fudbalom kao svetskim fenomenom temelji se na loptanju kad je to bila igra, nadigravanje, dribling, vic kombinacija i kad su ga igrali siromašni a gledali ‘bogati’ ljudi. Danas je to, prijatelju moj, jedan od pet najvećih biznisa na svetu i fudbal igraju bogati a gledaju siromašni. Besmisleno je gubiti vreme (pet sati dnevno) pored televizora, gledajući gurače lopte, jer više nema toliko majstora koliko ih je bilo u naše vreme na celoj planeti. A da ne govorimo o tome da većina tih današnjih zarađuje više za mesec dana nego većina stanovništva planete za ceo radni vek.

Moras priznati da je to apsurd današnjeg vremena a ja ne želim da budem apsurdista i ne bih gledao privatnu selekciju Vučić, Džajić, Piksi taman da igraju u finalu i postanu prvaci“, napisao je ispod mog jučerašnjeg komentara kolega Milojko Pantić.

Ja tome ništa ne bih dodao. Čekam samo da vidim da li će danas ili sutra pasti kiša u Lajpcigu…