Piše Dragan Popović: Novi sportski poredak

Nije ova nedelja za nama, računajući prevashodno domaću, ali i svetsku sportsku scenu, bila naročito "izdašna" u ponudi osetljivijih tema, te mi je na pamet palo da se malo bavim predviđanjem.

Ukalkulisao sam mogućnost da promašim, bez obzira što sam nalazio argumente koji su nepobitni. Evidentno je da polugodišnji trend obamrlosti na sportskim borilištima (još) ne dobija „instrukciju“ o zaustavljanju, što daje za pravo svima, pa i meni, da naslućujem rasplet i u takvim okolnostima. „Krstio“ sam te i nadolazeće okolnosti izrazom „Novi sportski poredak“. Nešto nam spremaju svakako, samo da naslutimo, šta?

Moram odmah da se izjasnim i kažem šta mislim o svemu što „kreatori“ sportskih dešavanja imaju na umu da ostvare, jer mi se čini da je to fer u odnosu na vas koji čitate tekst. A, zaista ne bih voleo, ili ne daj Bože poželeo da do svega toga što naslućujem dođe. Ja i dalje mislim da je sve ovo predstava i da će, kad „velmože“ završe svoju igru na planetarnom nivou, sportska takmičenja biti vraćena, uz „happy end“. Međutim, ljudima koji su ubeđeni u to da je počeo jedan nezaustavljiv proces menjanja svega postojećeg i tradicionalnog u sportu, teško je dokazati da rasplet može da bude drukčiji.

Izabrao sam tri parametra, međusobno povezanih, kako bih nagovestio ono što nas u budućnosti očekuje, kada su sportska takmičenja, odnosno njihovo praćenje u pitanju. Uzeo sam ozbiljno u obzir način „futurističkog“ razmišljanja, uz ogradu da ga prihvatam samo kao mogućnost.

Počeću sa „forom“, naizgled dobronamernom, ali suštinski perfidnom, koju su primenili i koja je najviše iritirala ljubitelje sporta. S obzirom na to da iz dana u dan stižu slične reakcije sportista, onda i njih. Reč je o zabrani prisustva gledalaca na tribinama. Ako ovo sa virusom, ili virusima koje nam najavljuju u budućnosti, bude „matrica“ za uspotavljanje potpuno drukčijeg načina ponašanja, onda bi na neka masovnija navijačka okupljanja trebalo da zaboravimo. Takav ambijent, najprostije rečeno, nije prirodan za sportske manifestacije i postavlja se pitanje, zašto i kome bi to moglo da odgovara? Naročito, kada znamo da se od publike zarađuje i da se u tradicionalnim finansijskim proračunima, prihod od gledalaca tumači kao bitna karika.

Objašnjenje je stiglo relativno brzo i to od onih koji afinitete ka pomnom praćenju vrhunskog sporta i još sa tribina, smatraju primitivnim oblikom zadovoljavanja potreba za igrom. Nego, nije to, niti su oni problem. Problem su njihove „ideje“. Zamenili su publiku, najpre audio efektima i simuliranim hukom navijača, a onda i snimljenim materijalom koji bi trebalo da predstavlja gledaoce na tribinama. Naravno, utisak da je sve u skladu sa traženim ambijentom, odnosi se samo na one ispred ekrana, ne i za aktere neke od utakmica ili šampionata u pojedinačnim sportovima. Dakle, zaključak bi mogao da bude, publika je zamenjiva. Ali, ko može da bude siguran da će u budućnosti samo na tome da se zasniva nečija „darovitost“?

Da se vratim na pitanje koje bi, logično, moglo prvo da im bude postavljeno. Zašto bi to uopšte radili kad finansijski gube? Bez gledalaca i njihovog „priloga“, od kupovine ulaznica, hrane, rekvizita… nema dodatne zarade. Imaju spreman odgovor i na to. Ako ćemo iskreno, taj procenat punjenja budžeta i zarade od „žive publike“, u ukupnoj dobiti minoran je u odnosu na ono što donosi vanstadionska potrošnja. Ona ima u vidu želju i potrebu ljubitelja sporta da budu konstantno u toku i uglavnom je zadovoljena „ritualom“ praćenja utakmica putem elektronskih medija, ili plaćanjem specijalizovanih ponuda sa mnogobrojnih portala i TV servisa.

Tu „leži“ lova. Od prodaje TV prava, reklama, kladionca i sličnih sadržaja, zarađuje se strahovito. Verujte da neće biti opterećujuće po klijente (sponzore), ako im neznatno uvećaju cenu „novog“ proizvoda i tako nadoknade minus nastao zbog odsustva publike sa tribina i oko njih. Tu dolazimo do druge „cake“ (posle one sa zamenjivošću publike). Ubediće nas i da naš novac ne mora da se troši samo po sportskim objektima. Ko bi rekao da uopšte postoje tako pohlepni kreatori, koji bi da nam redefinišu ustaljen način praćenja utakmica i tradicionalni doživljaj?

Dakle, mogli bi da zamene gledaoce, mogli bi finansijski da prolaze kao do sada, pritom oslobodivši se mnogo radne snage koja je inače morala da opskrbljuje čitavu organizaciono-bezbednosnu strukturu mečeva, takmičenja i svega što ih prati. I meni je, kada sam o svemu razmišljao, pala na um opaska: „Ma daj, to je nemoguće!“

Tek treći parametar objašnjava izvesnost takvog suludog scenarija. On me je najviše i podstakao da razmišljam na temu Novog sportskog poretka.

Opšte je poznato da je nastupilo doba „pomame“ e-sport kanala, koji novijim generacijama, ne samo da zamenjuje terene, publiku i šankere po hodnicima stadiona i hala, nego i igrače, trenere… jednostavno sve što je za nas bilo nezamenjivo, kad pomislimo na utakmicu. Deluje nezamislivo, ali delovalo je i da nam klinci neće „drndati“ po telefonima, tabletima, laptopovima… po deset sati igrajući neke igrice gde su igrači, oni koje smo mi želeli da gledamo uživo, prisutni samo virtuelno. Zaključak?

Pa, izgleda da će svako, ko plati izvesnu sumu novca za bolji aparat, neki „jači“ softver, moći da organizuje takmičenje i u njemu učestvuje, što bi mu odstranilo želju da se nađe na tribinama. Moguće, zar ne? Naročito kada znamo koliko se gramzivih namnožilo u toj industriji i koji će zarad svog interesa da „ubiju“ konkurenciju, bez pardona. A, konkurencija su svi koji bi da sportska takmičenja prate normalno (bez uvrede).

Imamo, dakle, dva scenarija. Prvi je (bar meni) podnošljiviji. Recimo da je sve ovo „koronarno“ zaista paravan za neke jače igre i da je potrebno samo da izdržimo godinu, dve, ne bi li nam kasnije vratili sport i rutinsko uživanje. Navikli smo na laži i manipulacije, preživežemo i ove, samo da ne oguglamo. Drugi scenario je ovaj sa Novim sportskim poretkom. Zaista, ne znam kako bismo se na njega navikli, a da prilikom tog procesa „navikavanja“, ne dođe do pružanja otpora. Onda bi dolazilo do sukoba i tu priča dobija drugu dimenziju mudrovanja. O tom potom.

Nadam se ipak, ako već mora da dođe to i takvo doba, da se trenutak uspostavljanja takvog poretka neće desiti uskoro. Radije bih da ne dođe nikad.