Piše Dragan Popović: NBA leđa za politički pičvajz

Može, rasprava na temu dešavanja u SAD, a preko leđa NBA, da se protumači kao gledanje u tuđe dvorište i to po svim uzusima zaista ne spada u pristojno ponašanje. Rekoh može, ali ne mora, jer NBA liga decenijama predstavlja model za ono što kad-tad bude ugrađeno u organizaciono-takmičarski sistem evropske košarke.

Ako ćemo tako da posmatramo stvari, onda nije neoprostivo nepristojno baviti se aktuelnim događajima na tom „igralištu“ i tumačiti poteze koje primećujemo.

Meni zapravo, svih ovih dana po završetku finalne serije, nije problematično ratničko nadgornjavanje po društvenim mrežama na temu (temama), ko je bio najbolji, ko je imao naklonost sudija, ko igra lepšu košarku…, jer znam da su sve te polemike kabinetske, odnosno forsirane da po svaku cenu izazovu pažnju. O botovima, angažovanim polemičarima, sve je već rečeno, pa ne moram da trošim „karaktere“ na njih i njihov kretenski posao.

Šta me je podstaklo da se bavim NBA ligom, a da u priču ne ubacim ni rečenicu o košarci koju smo mogli da gledamo dva i po meseca, u doba kad joj vreme nije, u uslovima koje su osmislili „genijalci“, da sačuvaju nečiju lovu, ubeđujući nas da im je namera da sačuvaju nečije zdravlje. Bila je to igra „i jare i pare“. Trebalo je zadovoljiti prohteve „struke“ i prohteve finansijera NBA lige.

Dakle, zanimljivija mi je bila pozadina medijskog sukoba američkih sportista, posebno nekih igrača NBA lige, oko potpuno nekošarkaških tema. Jasno je da iza svih tih čarki, nedvosmisleno stoji politika, jer bliže se predsednički izbori u SAD. I nije to prvi put da se u izbornu kampanju uključuju sportisti, neće biti ni poslednji, ali se naslućuje da bi mogli da budu manje korisni nego do sada, jer ljudi sve više „provaljuju“ da je reč o predstavi koja bi trebalo da animira birače.

To mi je izgledalo interesantno i da budem iskren, drago mi je da tu medijsku farsu o sukobima „na krv i nož“ sve više ljudi tumači kao nepotreban i izanđali scenario za motivisanje birača. Još mi je draže, što u SAD, jasno opada interesovanje za praćenje sporta iza koga stoje ineresi jači od, recimo košarke, a mogli bi da ubacimo u kontekst i ostale profitabilne sportove. Nije mi drago što oni koji se pitaju, imaju dovoljno resursa da, radi podizanja rejtinga, izazovu istinske sukobe gde može da se ostane i bez glave.

Šta je to zbunjujuće, ili kako protumačiti neke istinite podatke, a da ne bude drastično promenjeno nametnuto gledište o međusobnoj i valjda iskrenoj nepodnošljivoti dve suprotstavljene strane?

Najžešći borac za prava crnaca, od NBA igrača je i MVP ovosezonskog šampionata – Lebron Džejms. Ne znam da li je poznato, ali on je dugogodišnji član Demokratske partije u SAD, te njegov aktivizam nije nelogičan. Da li on to radi od srca, ili je pristao da agituje protiv političkog rivala zarad nekih „benefita“, manje je važno od toga da li svojim političkim delovanjem odbija previše ljubitelja košarke koji nisu na liniji njegovog političkog opredeljenja? No, to je lična stvar Lebrona Džejmsa i na to ima pravo.

Obratite sada pažnu na ovaj podatak. Osamdeset odsto donacija, od strane vlasnika NBA klubova ide na račun Republikanske partije, ili Donalda Trampa. Jedna od darežljivijih je i vlasnica Los Anđeles Lejkersa (Džini Bas), za koje igra Lebron Džejms. Rekli bismo da je to baš lep primer poštovanja demokratskih načela i ako tako tumačimo sve ovo što se dešava preko leđa NBA lige, onda je to za pohvalu. Ali nije baš sve tako prosto.

Biće ipak da je u pitanju svesno sedenje na dve stolice, koje opet, ako hoćemo da zaključujemo trezveno, pripadaju istom vlasniku. Otuda je logično pretpostavljati da je bitka koju medijski forsiraju besmislena i suštinski predstavlja „navlakušu“ za naivne. Sportistima je, kao ličnostima sa kojima se identifikuje običan svet, omiljenima i popularnima, ostavljen prostor za stimulisanje birača jedne strane (demokrate), dok je vlasnicima klubova i sektoru koji „obrće lovu“ prepuštena opcija druge strane, jer prirodno je da će se opredeliti za onoga ko obećava manje poreze (Republikanci).

E, da se sad vratimo na „dvorišta“ i moguće uticaje onih sa druge strane plota. Neminovna su prepisivanja i ako su korisna, zašto da ih ne bude? Šta ćemo sa nametnutim rešenjima, poput aktuelnih u NBA, koja bi trebalo da nam posluže kao uzor ili pravi put. Deluje poznato ovo sa uzorima, pravim putem i ne skretanjem sa istog, zar ne? Nije poželjno, ali…

Uvek imamo najmanje dve solucije. Prva je, da prihvatimo opciju da će i naši sportisti morati (ili hteti) da se opredeljuju za neku od političkih strana, smatrajući to njihovim legitimnim pravom, ili da ignorišemo te postupke, tretirajući ih kao deo predstave u koju su ubačeni da privuku publiku.

Bojim se samo da ne učine nešto nažao sportu uopšte, jer kako vreme odmiče i kako se sve više sportista novijih generacija uključuje u politički život, evidentno je da se uloga sporta menja. U redu, moguće je da iz toga dobijemo i nešto pametno i vredno, ali sugestija mnogih američkih analitičara svodi se na upozorenje, da ta fingirana politička nadmetanja u kojima se pojavljuju sportisti, nije uvek korisna. Alarmantno opada gledanost, a samim tim i uticaj u trenucima kada se sportisti pojavljuju kao akteri u političkom marketingu. Diskretno je dato do znanja da te „fore“ više ne prolaze.