Piše Dragan Popović: Ko to „farba“ sportiste?

Nešto se  gadno valja iza brda u ovo doba, kad je i sport došao na red da bude ubačen u globalnu "igranku" i to kao bitan faktor. Ovo u Americi (SAD) postaje ozbiljno, a mislim na proteste protiv rasne diskriminacije, kojima su se javno pridružili i neki od najpoznatijih američkih sportista.

Osetljivo pitanje, svakako.

Neko reakciju sportista tumači kao  naručenu, dok sa druge strane imamo mišljenje da je sve spontano i da Afroamerikanci ne bi trebalo da trpe nasilje i socijalnu nejednakost, samo zbog boje kože.

Kad se pojavi škakljiva tema, logično je da mediji reaguju sa zadovoljstvom, jer im je ponuđena „zicer“ situacija za komunikaciju sa čitaocima, gledaocima, slušaocima. U takvim okolnostima moguće je uspostaviti „razgovor“ na više načina, ali su dva osnovna. Prvi podrazumeva suptilno iznošenje činjenica, bez svrstavanja, ili u maniru „nit luk jeo nit luk mirisao“. Drugi je rizičniji, jer nudi stav, koji  opet u zavisnosti od težine teme, može da dovede do ozbiljne polarizacije.

Zašto vam sve ovo „pričam“?

Pa, zato, jer  je situacija u SAD zakomplikovana do ekstremizma. Najpre medijski, a onda i po ulicama.

Mislim da je retko ko išao „trećim“ putem, putem  koji u sagledavanju dešavanja u SAD, sportiste ne stavlja u poziciju potencijalnih žrtava rasizma, nego žrtava manipulacije. Dakle, ne onako, kako su to uradili  analitičari u „nit smrdi nit miriše“ tekstovima, dajući nam do znanja samo suštinski beskorisne podatke, ko je,  kako i gde nešto uradio boreći se protiv rasizma. Ne, ni onako, kako su to radili huškači i navijači suprotstavljenih strana, svejedno da li su posao odradili za pare ili iz ubeđenja.

Nije sporno da su čitavu „gungulu“ osmislili, pokrenuli i realizovali politički krugovi. Trenutno su u fazi  zauzimanja pozicija pre skupljanja kajmaka, pa kad krene „berba“, ko koliko zahvati. Stiče se utisak da su medijski moćniji u toj borbi za uspostavljanje svoje istine u prednosti, ali situacija „na terenu“ govori da druga strana koristi prednosti svojih resursa, kako bi doskočila medijskoj superiornosti rivala. Namerno ne ističem koje su strane u sukobu i čime se služe, jer bih tada upao u igru koja nije „moja šolja čaja“. Obe strane žele da iskoriste sportiste i to im, bar u SAD, ne bi bio prvi put.

Prava pitanja su, kako to rade i zašto sportisti pristaju na manipulaciju?

Metode vrbovanja unapređene su do nivoa da je teško nabrojati ih, a ponude koje imaju na meniju gotovo je nemoguće odbiti. Beg iz siromaštva, želja za uspehom, profesionalna afirmacija… Odgovor ponuđača je, to rešavamo! Pa, ko bi odbio? Ima i ono, kad već uđu u kolo. Načini da se sankcioniše neispunjavanje „dogovorenog“ postali su kreativniji nego što su bili pre sedamdesetak godina. Otprilike tada je prvi put neko „ubedio“ sportiste Afroamerikance da upečatljivim skečom, scenskim nastupom ili gestom, samo daju povod medijima za širenje istine o obespravljenosti crnih sportista, a onda medijska mašinerija završava posao. Nikome tada, ili retko kome, nije padalo na pamet da tu predstavu nazove zloupotrebom, a teško je i sada naći ljude koji su spremni da ne prihvate („iz prve“), ono  što im mediji serviraju. Stoga je logično da u protestima sportista, mnogi vide iskrenu borbu protiv rasizma, a ne onoga koji na isticanju tog problemu profitira.

Sportisti su, bar većina, suštinski  nezainteresovani za ishode političkih borbi, što ne znači da nemaju stav. Pogrešno je i tumačenje da ih ništa ne dotiče, te da „krckajući“ svoje milione samo pokazuju lice bezdušnika. Naravno da ima i takvih, ali njima je uloga koju su dobili, u priči o zloupotrebi, draga i pristali su da je igraju. I ne bune se. Da li oni tim milionima zaista i raspolažu po svom nahođenju, druga je tema. U proteste su ušli sportisti različitih boja kože, nacionalnosti, političkih uverenja… A, sve se svelo na „Životi crnaca su važni“ (Black lives matter).

A, kako su crni sportisti uopšte ušli „u mašinu“, koja je praktično radila i radi za obe, navodno suprotstavljene političke opcije? Iskorišćeni su najpre dobrovoljci, oni kojima je rasizam zaista  naneo neko zlo, poput boksera Kasijusa Kleja, ili atletičara Tomija Smita i Džona Karlosa, ali oni su debelo platili za svoja ubeđenja. A, zloupotrebljeni su svakako. Onda dolaze  dužnici (po bilo kom osnovu), da bi kasnije, po inerciji reagovali  svi ostali, pa i sportisti belci. Ta inercija je zajedničko glavno oružje zaraćenih strana u SAD,  jer oni računajući na  izvesnost  opcije „kud svi Turci, tu i mali Mujo“, računaju i na siguran dobitak. Politički, finansijski, medijski, nije bitno, ali svakako profitiraju.

Dakle, ovo sa „Black lives matter“ je predstava.

Nažalost, sportisti su uvučeni u proces, neki svesno, mnogi nesvesno i s obzirom da živimo u nemilosrdnim vremenima, mudrije bi bilo detektovati vinovnike nepravde i laži, nego raspravljati o posledicama. Prebacivanje priče na rasizam je „provaljen“ metod manipulacije.

E, da!

Sport može da deluje kao nebitna delatnost,  a sportisti  prevashodno kao vrhunski zabavljači, ali ne smemo da zaboravimo da i tom „privrednom“ granom neko upravlja ili, što je važnije za „kapiranje“, od nje dobro zarađuje.