Zar vam se ne čini da je čitava ova godina, u mnogim oblastima, pa i u sportu, prepuna situacija koje samo što ne eskaliraju (o, izraza!) i dovedu do pucanja glavnih šavova, projektovanih i predviđenih da drže vodu dok su majstori još tu?
Ili, recimo, još gadnija verzija. Ona koja podrazumeva scenu u kojoj majstori uopšte ne žele da odu. I dok su tu, smišljaju poslove i bezvezne radnje, kojima nas ubeđuju da će popraviti sve, a naročito ono što su sami upropastili. Majstori manipulacije, bez dileme.
Nije ovo uvod u „pričam ti priču“ tekst. Naprotiv.
Dva primera, baš aktuelna, „namestila“ su mi se kao kec na deset, da premostim periode iščekivanja raspleta i iskoristim pauzu kako bih vam rekao šta mislim o tome šta se iza tih primera krije.
Ne znam da li ste primetili, ali su se ovih dana pojavile informacije o mogućem, doduše doziranom prisustvu publike na nekim utakmicama Premijer lige. A, pandemijsko ludilo je u jeku. Čudno? U SAD, Nemačkoj, Rusiji, Litvaniji, Švedskoj… to se dešavalo i tokom prethodnih meseci na fudbalskim, bejzbol, rukometnim ili košarkaškim utakmicama. Odluku o tome, koliko ljudi i gde (po regionima) bi moglo da se nađe na tribinama, donosili su zdravstveno-politički štabovi i bilo je po sistemu, ovde može, ovde ne može. Logičnog objašnjenja, za svojevrsnu teritorijalnu diskriminaciju, nije bilo i to je jedan od „okidača“ za prelazak na način razmišljanja koji uključuje sumnju. Ili bar tera na traženje odgovora koji se neće poklopiti sa zvaničnim. Interesantno, ali u apsolutnom prihvatanju zvaničnih odgovora postoji problem u svim državama i nije to tipično srpski „brend“, kako mnogi pokušavaju da predstave.
Drugi primer je „naš“ i medijski je, za razliku od prvog, prilično korektno ispraćen, što brojem tekstova i komentara, što ponuđenom raznovrsnošću stavova i mišljenja. Reč je o naprasno potrebnom „dijagnostikovanju“ stanja u kom se nalazi srpski fudbal i traženju rešenja, jer većina tvrdi da je bolest uzela maha.
Meni se čini da iza oba primera stoji kupovina vremena kao objašnjenje i kontrolisana medijska priča, kako bi se izbeglo već pomenuto, pucanje šavova. Apsolutno mi je svejedno, koja od dve situacije: 1. drži vodu dok majstori odu ili 2.klasična majstorska podvala, „ide“ uz ove primere, te svima ostavljam mogućnost izbora. Ubeđen sam da se suštinski ništa ne menja.
Čuli ste za postupak drenaže, u medicini ili građevinarstvu i prepostavljam da znate kada se i u kojim situacijama primenjuje. U prvom slučaju, da spasi ili produži nečiji život, u drugom da obezbedi sigurnost objektima, odnosno da spreči urušavanje ugroženih. Palo mi je to na pamet kao suvisla metafora.
Primer sa gledaocima na tribinama liči na neki kompromis i svako ko iole drži do svrsishodnosti pojma inteligencija, postaviće prosto pitanje. Kakav bre kompromis sa tim, po život opasnim virusom? Pazi, negde može, ali trideset odsto kapaciteta, negde dvadeset, a negde ne može niko.
Vraćam se na drenažu. Organizam (sport) je ugrožen, inficiran je i preti mu sepsa. Narod je sve nestrpljiviji, sportisti upadaju u fazu kada treniranje i igranje utakmica bez publike, gubi smisao. O iscrpljenosti koju je izazvao korona-takmičarski kalendar da ne pričamo. Dolazi do pucanja. I, šta u toj situaciji rade oni koji kontrolišu proces? Pa, popuštaju negde, da iscuri „gnoj“. Najlakše je to učiniti dozvoljavanjem publici da se malo izduva na tribinama, a sportistima, prirodnim ambijentom (doduše na kašičicu), vratiti delić motivacije.
A, ovo sa srpskim fudbalom?
Druga tema, isti rezon. Pa, raspada nam se sve. I šta imamo u ponudi ? Promene. Svega i svakoga. „Ajd u sto marke“, da se ništa suštinski neće promeniti dokle god nam popravke rade isti oni šarlatan- majstori koje su nam slali i prethodnih iks puta. Zabašuriće, naplatiće rabotu, ubeđujući nas da je sada to, to!
Hoću reći da će eventualne promene, kadrovske ili sistemske biti „drenaža“, ali ne i izlečenje.Tkivo će i dalje biti zaraženo, što znači da će oni koji nadgledaju radove, imati posla sve dok organizam zaista ne otkaže. U interesu im je da ga što duže održavaju na „aparatima“, pa to je očigledno.
Moguće je da sam „zakukuljio“, ali nikakav rezultat nisu davali ni tekstovi sa imenima i prezimenima, nazovi krivaca. Pa, ako svih ovih godina nije pomagalo prozivanje nesposobnih da problem reše, a izlaz sigurno nije u ćuti i trpi maniru, šta onda? Ostaje da menjamo firmu koja nam šalje priučene majstore ili lekare za koje posumnjamo da im služimo kao zamorčići. Naravno, ako nam tu priliku omoguće. Do tada, možemo bar da ne verujemo kamuflažama iza kojih se kriju. Dovoljno, za početak.
Što se takmičarskog sporta tiče, kakvog volimo i priželjkujemo, onako „u kompletu“, biće sve u redu, ali tek kad to odluče pravi majstori, makar bili i lekari. A, za ovu drugu „dramu“, mislim na našu fudbalsku tragikomediju, moram da priznam da ne brinem. Održavaće loptanje u Srbiji u životu, jer im i takvo, kakvo je donosi neku zaradu. A, meni ni iz džepa ni u džep. Samo slutim Kurta-Murta epilog. Naravno, nama će to predstaviti kao spasonosno rešenje, kao promenu koje će dugoročno (ko zna koji put) rešiti probleme u srpskom fudbalu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare