Pred kraj 2020. godine, pojavio se jedan izuzetno zanimljiv tekst, doduše u formi intervjua, gde je poznati NBA skaut Kosta Jankov (Golden Stejt Voriors) skrenuo pažnju na generalno loše stanje u našoj košarci.
Analizirao je Jankov sve segmente do „sitnih crevaca“, ali je mene, valjda zato jer je aktuelno, najviše zaintrigirala konstatacija da je nastupila faza permanentnog zanemarivanja naših najvećih talenata. Naravno, tu tvrdnju pratila je i opaska da je u srpskim klubovima sve više stranaca, naročito u Zvezdi i Partizanu, što sve češće izaziva revolt u javnosti.
Rukovodeći se zdravorazumskim rasuđivanjem, pokušao sam da pohvatam uzroke, ali tako da šablonske i otrcane fraze kako znam i umem izbacim iz glave. Ubeđen sam da situaciju „gušenja“ naših mladih igrača na uštrb dovođenja stranaca i to diskutabilnog kvaliteta, može da primeti svako iole košarkaški obrazovan ili bar toliko upućen da bez napora proceni šta je dobro, a šta ne.
Pa, kad je već tako, logično je pretpostaviti da su do istog zaključka mogli da dođu i ljudi koji u našoj košarci donose bitne odluke. Međutim, njihova reakcija je izostala.
Tiho igračko propadanje naših najboljih mladih košarkaša, odnosno zastoj u razvoju, počeo je pre nešto više od deset godina. Podsetiću, da su u periodu od 2005. do 2007. godine, naše reprezentacije u mlađim kategorijama imale izuzetno uspešne nastupe, na svim većim šampionatima. Godine 2007. u svim uzrastnim kategorijama od 16 do 20 godina, bili su prvaci Evrope, a generacija devetnaestodišnjaka i svetski šampioni.
Međutim, samo nekoliko igrača iz tih generacija imalo je kasnije vrhunske seniorske karijere. Zašto samo nekoliko?
Odgovor na to pitanje, ali samo u kombinaciji sa, iskrenim ili ne, žalopojkama koje ovih dana „haraju“ medijima, da naša deca nemaju dovoljno prostora za razvoj, može da nam razjasni neke stvari.
Krenuo sam sa onim što sigurno nije glavni razlog. Imamo vrhunske trenere, vrlo posećene škole košarke i poprilično obrazovanu publiku koja se ne libi da upozori na brljotine. Dakle, ako izbacimo nedostatak stručnosti, nedovoljno talentovane dece na raspolaganju i nesposobnost ljudi koji su vodili ili vode KSS (Košarkaški savez Srbije) da prepoznaju problem, šta onda od odgovora, kao objašnjenje, ostaje u ponudi?
Možda ovo?
Nametnuta, ili šibicarski prihvaćena obaveza da se u srpskoj košarci menjaju pravila i koncepti razvoja igrača, da se menja sistem koji je davno ustanovljen, odnosno model koji je bio priznat u svetu i koji je imao fantastične rezultate.
Čini mi se da je napravljen dogovor (ugovor) da Srbija, u košarkaškom smislu, bude sirovinska baza. Da stvaramo igrače i onda ih kao „danak“ ustupimo jačima da bi oni na njima, prodajući ih kao finalni proizvod zarađivali višestruko više. Sa druge strane, kao da je u tom dilu postojala i klauzula o udomljavanju određene kvote igrača sa (ili iz?) drugih podneblja, uglavnom iz SAD.
Kako inače objasniti prisustvo tolikog broja stranih igrača u vodećim srpskim klubovima, dok u isto vreme naši najbolji mladi košarkaši dobijaju preskromnu minutažu na važnijim utakmicama.
Zvezda i Partizan su klubovi koji igraju u elitnim evropskim takmičenjima i za njih važe posebna pravila. Takmičarski uspeh, rezultati po svaku cenu, sve to stoji. Razumeo bi čovek, da u takvim uslovima i prohtevima koje od klubova traže i navijači, u timu vidimo dvojicu-trojicu vrhunskih košarkaša stranaca, ali po sedmoricu, osmoricu i to kvaliteta daleko od vrhunskog, tu priču teško je „svariti“. Uostalom, pogledajte koje su najčešće primedbe po medijima. Svode se na tvrdnje da su stranci u našim klubovima preplaćeni i bez perspektive.
Pa, zašto je to onda tako?
Trudio sam se da nađem argumente protiv načina razmišljanja koje me uporno vodi samo u jednom smeru i nisam uspeo. Rezultat mi uvek daje do znanja da to jednostavno tako mora.
Onda, da vidimo zašto nešto mora baš tako, iako nam nanosi štetu?
Evo jednog od prihvatljivijih objašnjenja, a ono što deluje ohrabrujuće jeste da je kao takvo počelo da „kruži Evropom“ i dobija pristalice. Mnogi se slažu da su nacionalni savezi pristali da budu u službi globalne strategije kada je košarka u pitanju. Pa, ako su već podeljeni „resori“ i ako su najmoćniji odredili koja će država na koji način da bude deo planetarne šeme onda tu nema rasprave. To je deo koji nije nametnut samo nama. Bune se u Italiji, Španiji, Rusiji, Grčkoj… I tamo su svesni da njihovi mladi igrači sve češće bivaju skrajnuti ili prerano „sklonjeni“. Gde postoji prostor za raspravu?
Ko nam zabranjuje da uspostavimo naš sistem, da, kad zadovoljimo uslov o broju mladih igrača koje moramo da „isporučimo“, ne učinimo korak ka tome da proizvedemo višak? Logično pitanje je, a gde bi igrali, jer ne mogu svi u Zvezdu i Partizan? Ili, ko nam brani da od „gazda“ zatražimo formiranje srpske lige i finansiramo desetak klubova? Koliko je to tek mesta za njihove košarkaše koji moraju negde da igraju? Mogu tada da prođu i igrači „polufabrikati“. A, naši talenti bi imali dovoljno prostora za sazrevanje.
Vratiću se na intervju Koste Jankova, na onaj deo koji tretira baš ovu problematiku. Kaže čovek, da je broj košarkaša koji „propadnu“, broj igrača koji su u mlađim kategorijama bili izdvojeni kao talentovani, a onda ih u seniorskoj konkurenciji „nigde nema“, najveći u srpskoj košarci.
A, kad je sve već tako, logično je poruku i prohtev za neku akciju uputiti KSS. Neka reakciju javnosti, stručne ili samo „ljubiteljske“, protumače kako god hoće, ali su oni jedino „telo“ koje može nešto konkretno i da uradi. Da pokuša bar, da olabavi stege tog dogovora o načinu rada sa našim mladim košarkašima. Da odbiju praksu koja nam nije bliska, a vreme govori i da je pogubna.
Ako ovo sa našom košarkom nije nametnuto, e onda je tek katastrofa. A, zaista verujem da i dalje možemo da budemo svetska sila. I dalje je ključno pitanje, da li je stanje uzrokovano nedostatkom volje da se uvede red ili je neki red uveden mimo naše volje?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare